DOZVOLI SVETLU DA TE PRONAĐE

“Svi smo mi slomljeni sa razlogom, ne bi li svetlo našlo put ka našoj duši.”

Ponekad ne primećujemo šta nas sve sputava i sprečava da budemo ono što bismo trebali. Sami smo sebi najveći neprijatelji, mada to nikada ne bismo priznali.

Koliko si se puta ogrešio svojom ludom glavom u naletu besa i rekao što nisi želeo ili zbog čega bi ti sutra bilo žao? Koliko puta si umesto podrške pružio porugu i u očima ti je umesto nežnosti zasijala neka iskra zavisti? Koliko si puta bio nekome isprečena noga na putu, umesto pružena ruka? Koliko, seti se samo?

Zraci svetlosti ne dopiru u zatvorene i hladne, grube i gorke. Ne dopiru ni u one koji svetlo u drugima ne pale. Često sam na putu sretala one koji su mislili da sve najbolje znaju, da će iz prikrajka napraviti šalu ili nekoga ismejati, a da to niko neće primetiti. Često sam sretala oholost, prepreke koje ljudi sami pred sebe postave misleći da niko nije dostojan sedeti spram njih i ruku im pružiti.

Ruke se pružaju srcem, čisto. Ruka je odraz svetla u tebi. Zidovi koji hladovinom zaklanjaju dušu su samo strahovi kojima ne puštaš da ti neko pruži delove novog, drugačijeg, tvog, bliskosti. Đurđevak raste u senci starih zidina, divljini,  ali retko, mirisno i divno. Možeš i ti biti taj miris koji omamljuje, ali bez ograda.

Prečesto stvari nisu kako nam se čine. Od silne buke sopstvenih misli, ne čujemo tišinu koja odmara, mir iz koga se kreira. Jedino iz mira možeš stvoriti sunce. Jedino iz sebe možeš pustiti duše svoje ruke. Ne prosuđuj druge, ne osuđuj. Ne ruši mostove kojima ćeš se sigurno kad tad poželeti vratiti, makar osvrnuti, na tren navratiti. Ne veruj svemu što vidiš i čuješ, ponekad samo zastani, razmisli, osećaju dozvoli i prepusti.

Odavno u tebi pukotine života čekaju da ih svetlo ispuni, ugreje i probudi. Dozvoli. I ako ne dozvoliš, izbora nemaš, desiće ti se jednom i onda ćeš promenu u sebi preleteti sumnjama i strahovima, kritikama i pitanjima. Kad počne, neće stati. Kada svaki deo tebe obasja i ispuni, otkrićeš snagu kreiranja koja obasjava i druge. I ne brini, dobro u ljudima sija jače od gorčine. Probuđeni odavno vide, uspavani su na putu.

“Svetlost će doći da ispuni svaki slomljeni, napukli trag. Dozvoli. Pusti. Zapleši sa njom. Svetlost će otkriti najlepše delove duše.” ♡ Maja Wu

Kada u pogledu spram sebe ugledaš pitanje, strah, raskorak života, ne budi lomača na kojoj će sagoreti, budi plamen koji će obasjati. I sebi činiš, kada drugom činiš. I sebe spaljuješ kada drugog spaljuješ. Ne kroči oholo kao da nikad nisi bio mali i bespomoćan, uplašen i slomljen, ne kroči. Taj će te korak držati u mestu dok ne naučiš svetlo rukama pomilovati, strah ugrejati, osmeh probuditi, ljubav dobrote u drugima zaiskriti.

Budi svetlo.

Leave a comment