DOŠLO VREME DA SE ŽIVI

Strast samo pepeo ostavlja za sobom.

Koliko puta ste čuli šta je dobro za vas, a šta nije? Koliko samo puta ste čuli kako neko umesto vas zna šta biste trebali činiti, biti, jesti, raditi?

Koliko puta?

Ne znate.

Ne brojite više pokušaje, brojite ljude i maske od lica koje nose. Ljudi, roditelji, ljubavnici, rođaci, zaludne tetke, agenti, neke hladne usijane glave koje vas vide prvi i zadnji put, neki tamo ljudi.

Osvanuo je svetac.

Za mnoge običan dan, ali za vas posve neobičan. Niste se jednom zakleli da ćete otići svojim putem, pokupiti sve i da ćete zauvek preseći to ludilo kojim vas neko silom kalupi da budete neko tamo.

Možda je i on shvatio, pomislite nevino, da mi nije mesto među uštirkanim lažnjacima, praznim dušama i vešalicama, da sam ja ona sa prstima umrljanim mastilom. Možda… ali džabe se ponadaste.

Od nade se sigurno umire. To trebate znati. Dočekate tu gorku starost neostvarenih i neutaženih težnji da će se neko ili nešto promeniti, da će zavladati mir u svetu, da će on ostaviti ženu i sitnu decu, ona muža ili posao, da ćeš opet imati tih famoznih 55kg i da će ti sise zauvek ostati jedre, čvrste, zanosne.

Čudan svetac.

Kažem vam. Okačićete oko vrata onaj medaljon što ste pre sto godina doneli iz manastira i narednih 40 dana nećete skidati verujući u promenu, a vera je put ka promeni.

Došlo vreme da se živi, da se zaista živi.

Kada vam kažu da ste ludi, znajte da ste na pravom putu. Verujte im na reč i ne brinite. Budite samo još luđi i gledajte da se ne spotaknete o tu njihovu normalnu definiciju u koju bi vas strpali ne bi li svoju misiju ispunili. Nit’ ste vi misija, nit’ vas treba smeštati bilo gde, zar ne?

Ne bojte se, svako od nas može doneti odluku da se promeni i izbeći tuđe potrebe. Mislim njihove potrebe da vas menjaju, kalupe, presade, zalivaju svojim očajem. Pa nek’ crknu od jeda, žeđi, čega god hoće vama neka je svejedno. Niste vi dužni ništa, a ni ja. I još nešto ću vam reći pa odoh da naspem čašu vina, onako boemski, pesnički, romanopisački i da svojim očima sanjalice i dušom veštice meka srca uživam u svemu što već nazirem da dolazi nam:

Šta vas plaši? Da je neko bolji od vas ili da ćete uspeti u svom naumu i biti sve što ste sanjali do sada?

Šta vas koči? Što mama misli da već uveliko sa stomakom do zuba trebate spremati zimnicu a ne planirati avanturu u Indiju sa onim dangubomštonosikonjskirepivozimotor?

Koliko je vama dosta novca da budete srećni, ne koliko novca neko smatra da je dosta?

Mislite da ne možete? Onda i ne možete. Mislite da možete? Onda zaista i možete.

Što ste luđi, to ste dušom sebi bliži, bezdušnima dalji. I ne, nemojte nikada stati, planirajte putovati, smejati se, roditi sebi dete, kupiti novu haljinu ili knjigu, sačekati nestrpljivo roman Ingrid Divković jer čujem da i njoj se kao i nama živi…

odoh,

…popiti čašu vina.

Živeli!

 

Leave a comment