DOBRO JE U VAMA

Kada sam počela da pišem novi roman, shvatila sam da se on nadovezao kao nastavak i logičan sled mog prvog romana i ujedno njegov kraj. A šta je kraj?

Naravno, novi početak. 

Pre dve godine, došla sam u Frankfurt kao izbeglica iz ličnog besmisla, a svojevoljni stanovnik sveta prema srcu i duši, jer mi je Sombor počeo gušiti sve one najlepše delove mene a Srbija oduzimati sve što sam godinama nudila. Ili sam to samo tako videla. Niko me nije terao nikuda. Imala sam svoj posao, svoju platu, svoje magazine za koje sam pisala, klince sa kojima sam pričala o Blogu i romanu kroz radionice, nizale su se kolumne, blogovi, putovala sam, imala razne životne dileme, brak, ljubav, seks, ludilo od nekih ličnih potreba, užaren korak i snove, vizije koje sam gradila u svom stanu u centru grada, u potkrovlju. U tom su se stanu zaista odigrale razne neverovatne scene, situacije, romantične sage, pisao se moj prvi roman, slavilo se i pevalo uz prve petlove, a sa putovanja se uvek donosilo nešto, onako srcem birano.

Međutim, nisam bila dobro.

Kada vas neka teskoba, tuga razori iznutra, kada vam postane tesno i kada šta god uradili to nije dovoljno za vas same, kada vas ne drži mesto, vreme je za velike promene. I promene su došle. Traži i biće ti dato. Uvek je tako.

Rasprodala sam sav svoj nameštaj, sve svoje divne relikvije radosti i života koji sam živela, spakovala knjige, neke uspomene, kupila kartu za Frankfurt i rekla svemu adio. To poslednje, bilo je onako cepajući srce kao knjigu na dva dela i verujući da to neću preživeti, a sama sam donela odluku.

Preživela sam. Normalno.

Ne samo cepanje srca – ono mi je donelo novu mene i svesniju, hrabriju, jasniju, odlučniju, strastveniju. Preživela sam i gore od toga što sam mislila da mi je najgore. Uvek ima i bolje i gore, zavisi kako vi posmatrate stvari. Svaki je ugao dobar i svaki je ugao vaš.

Počela je nova etapa utapanja dok nisam odlučila da počnem da mlatim rukama i nogama i da isplivam po svaku cenu. I eto me. Plivam. Mnogima sam i dalje neshvatljiva, ali to odavno više nije moj problem. Mnogi su mi zamerili jer sam se povela za strašću i izgovorima koji su mi u tom momentu bili logični i trebali, jer da nisu, ne bih se povela za njima. I odživela sam šta mi je bilo namenjeno.

Gradilo me je.

Naučila sam kako je ostaviti lep život. A onda sam naučila da se pitam “Šta je lep život? Šta od mene zavisi da moj život bude lep?” i nije se to desilo odmah. Ma ne! Tek evo svesno, posle dve godine. Prošla sam neki lični pakao, ali sam i pronašla lični raj u svemu tome. Čovek se kako Ž.P. kaže u knjizi koju trenutno čitam, probudi kada to sam odluči. 

Probudila sam se.

Nakon što sam u vezi koja me je naučila da kidanje duše i odricanje zarad drugog nije ljubav, otkrila da mogu da volim, ali da sa tom osobom ne moram biti, otkrila sam i da nije sve u seksu i strasti, a opet nekako sve i jeste u tome. Da je negde bilo više seksa, možda ne bi lični pakao ‘žrtvovanja’ bio moj izbor. Kako god okrenete, svako od nas čini i greške i prave izbore. Ja nekako danas više nisam ljuta na sebe što sam dozvolila da mi prođe godinu dana u pokušaju da promenim muškarca koji tek danas možda otkriva da se sam od sebe i zbog sebe treba, menjati. Nije moje bilo da ga tome naučim, moje je bilo da naučim uz njega da to nije moj zadatak i da se niko ne može menjati. A ja sam uporno želela baš to! Mudra li sam, zar ne?

Uz njega sam otkrila koliko je vrednije bilo nemati nešto, nego imati danas. Ali je i to bio moj svesni izbor. Na žalost, otkrila sam i neke druge strane kada sam se odrekla nekih svojih vrednosti zarad osobe koja toga nije vredna. A čega sam ja onda bila vredna, ako njemu ništa nije bilo vredno?

Znate onaj osećaj kada stojite ispred nekoga i urlate, vičete, ne bi li vas čuo, govorite mu svim svojim bolom, raspadate se, a on gleda kroz vas i ne čuje vas? Prošla sam i to. Uh, kad se samo setim trenutka kada sam se jednu noć odvojila sa dušom, srela oči u oči i shvatila da je vreme za buđenje. Pa dokle da vičem i govorim, dokle da menjam i čekam, dokle da se odričem? I tu noć je doneta odluka. Bolela je. Boli i danas, ali sve manje. Meni je to nekako normalno. Zato i pišem o mnogim stvarima, jer smatram da je to moj zadatak, moja misija na ovom svetu. On je počeo da čuje kada sam ja prestala da govorim. Nije shvatio da kada nešto prestaneš, to nije zato što ti je tako došlo, dosadno ti je, ne voliš nekoga i sl., imaš trenutni hir i napad ludila, već zato što si tako sam odlučio.

Seks neće ništa promeniti. Zapamtite to. Promeniće tih sat dva igre između dva bića, ali nakon trenutne ekstaze, vas dvoje ćete i dalje biti jednaka bića, svoja, odvojena, u svom filmu svesti. Neko prazan, a neko samo zadovoljen. I to je sve. O seksu sam izgleda tek u poslednje vreme postala svesnija nego što sam bila u prethodnim godinama. Nema seks veze sa emocijama i sa tim da li je neko prava osoba za vas ili nije. (Kako ovo zvuči?) 😉 Baš zato, ću vam reći: “Je*eš seks, ako ništa drugo ne štima!”. Zabavite se. Uživajte. Volite se vi. Sloboda je divna stvar, strast oslobađa ali i orobljava. Ali nakon toga držite se svog puta i cilja.

Tu je bio kraj.

Što ste stariji više počinjete da evocirate neke uspomene, da analizirate, da negde u sebi tražite šta je to što je bilo najvrednije a čega ste se tako lako i nemarno odrekli. Gde ste trebali zastati malo duže, zašto, ko je bio osoba koja je u vama pomerila na svoj način najdublje strune, a ko nikada nije ni poželeo da im priđe? Jer prići nekome toliko duboko je najopasnije i najiskrenije. To nadam se znate.

Predugo se kovitlalo mučenja i čekanja. Uvek sam nekako pisala oštrije nego drugi, ali to sam ja. Ne zato da nekoga povredim, ali mnogo ih se nađe povređeno – prepoznaju se negde što je i dobro, mada nikad nikome ništa nisam adresirala. Čemu? 🙂 Međutim, uvek sam pisala srcem. I kada sam shvatila da moje pisanje nije najdraže onom kome bi trebalo biti, to me je pomerilo. Ono kao ‘nemam ja ego, to samo nešto u meni malo ponekad zaboli, zavrišti…’. Imamo mi svi ego! Daj mi nađi osobu kojoj ego ne proradi uprkos ljubavi, makar ponekad. Zanimljivo je to, meni kao, kojoj nikad nije bila potrebna potvrda o bilo čemu, treba njegova potvrda da pišem, da sam dobra, da je uz mene, da me podržava. Možeš misliti. Tražila sam je na pogrešnom mestu. U meni je oduvek bila. Ne u njemu.

Najveću i najsnažniju podršku dobila sam od DJ-a.

On je moj muž. Onaj jedan i jedini, zauvek. Njemu nikad nije smetalo ni ko sam, ni šta sam, ni da li pišem sa bezobraznim rečima ili šamaram istinom ovaj svet po kome nemilosrdno svi gazimo. Njemu je samo bilo bitno da sam ja ono što jesam. Onako, zaista iskreno. I to sam osvestila tek kada sam spoznala koliko je nesavršenosti u svima nama, a koliko smo savršeni baš zbog njih. Je*eš sex, kad neko nema pojma zašto ja pišem kako pišem, zašto povlačim neke poteze koje povlačim i zašto sanjam neke snove i kada može da me gleda zaprepašćeno jer se radujem kao dete, plešem bosa na kiši i ne razume moju potrebu da budem slobodna.

Tužno je kada se ljudi nikada ne otvore prema vama, ma koliko im davali ljubavi. Otkrićete da čekanje umara i da niste dužni čekati.

Otkrih i dobrotu. Onu što toliko boli dok gledaš u nju. Iskreno. Svi su ljudi zaista nosioci dobra. Pitanje je samo da li to prepoznaju ili ne. Ponekad, baš zato nas i boli toliko snažno što nekoga povređujemo svesni da trebamo ići dalje svojim putem, a dobar je, bez obzira na sve što se nije slagalo sa vama, on je dobar. Znam. I samoj mi je ta dobrota došla toliko osveštena da sam se pitala ‘ko je tu lud?’. Ja što uporno sebe mrvim, odlažem nešto, čekam, pokušavam i sl. jer je neko ipak dobro biće, ili taj neko što je dobar, ali ume to i da iskoristi i izmanipuliše te.

Ako nekome nešto dajete, dajte mu srcem. Iskreno.

Ne podvlačite crte i ne svodite račune. Ne maltretirajte osećanjima krivice i duga, jer ste im pomogli da popune formular, jer ste im pogurali viziju, jer ste bili uz njih kada niko nije (da li ste zaista onda?), jer ste se voleli, jer ste se poseksali, jer ste platili nešto ili niste. Zar je mein Got, to zaista bitno? Zar je to onda dobrota, ljubav, iskrenost, čovečnost? Šta je to onda?

Osvestih i taj deo.

Nekima koliko god da daš, nije dovoljno. Nekima daješ ljubav pa misle da to nije to. Nekima daješ savete, radiš i prekovremeno – jer voliš svoj posao, ali oni to ne cene, pa te posle isprozivaju da si neodgovoran. Hmm.. Ko tu o kome govori? Oni o nama ili oni o sebi? Ume to da zaboli sve, nemojte da se lažemo. Ko je živ danas da ga nešto ne boli? Jedna prijateljica online, kaže ‘dok god se pravdaš imaš slabo mesto’. Imam, pa šta? Ima ga i ona, ima ga svako. A kome se trebate pravdati za to što ste satkani od ljubavi i emocija? Kome treba objašnjenje da li vi imate herca ili nemate, da li ste u down fazi ili rastete u pravcu svih svojih mogućnosti? Pa živite kako god želite, gde god želite, sa kim god želite, na način koji god.

Dve godine sam puzala, kao da nisam pre toga tolike godine koračala najsigurnijim korakom ovog sveta. I što jedan muškarac može da vam prividno oduzme nacrtavši krug oko vas da ste u zamci sopstvene iluzije, da ste njegovi, da ste slabi i da ste jadni kada on kaže tako, to možete i vi sami sebi da uradite. Ali kada taj dan buđenja dođe i kada otvorenih očiju pogledate da taj krug može oprati svaka dobra kofa vode i malo žuljanja četkom (ako je predugo nacrtan stajao), da se svakome može reći “Hvala ti, ali mogu i bez tebe.”, ako vam postane bitno da u svima vidite samo dobro, jer dobro zaista jeste u ljudima, onda ste na pravom putu. Ka sebi.

Mnogi ne puštaju dobro napolje dok ih ne stisne tuga, ne prelomi im se nešto u svesti, ne zarozaju se od nemoći, prejedanja i emocionalnih strahova. Dobro će samo naći put, kad tad. A kada nađe, možda će vas slomiti naizgled još više nego pre, ali će vas taj slom naterati da procvetate i da se ne zaustavljate.

Juče je bio jedan sjajan dan.

Toliko dobrog da se može samo Bogu zahvaliti, ali eto i svima koji ispostave račun, zahvaljujem. Od srca. Jer biti zahvalan za dobro znači da ti nije bitno više da stojiš u nacrtanom krugu, već da iskoračiš iz njega i koračaš i ne staješ. Jer biti zahvalan znači da nekoga možeš da voliš na milion načina, ali da mu ne dozvoliš da bude loš po tebe. Jer biti zahvalan znači da i mali korak ka napred čini veliku promenu u celom Univerzumu.

Dve godine nakon dolaska, znam da kada se bori i puca u grudima, to moja duša želi napolje, da bude slobodna i nasmejana, zaigrana. I dozvoliću joj. Dve godine nakon čekanja, ne čekam, napravila sam korak koji mi nudi bezbroj novih koraka napred. I zanimljivo je kada se osvrnem kroz novi roman, koliko je koraka trebalo da dođem do spoznaje da dobro u ljudima zavisi samo od njih, da sreću već imaš, a da sve ostalo može i ne mora. Tu je, pa ako se odlučiš da uzmeš, onda uzmeš.

Život me je odveo, da bi me vratio tamo gde pripadam, na način na koji pripadam. I nekad je kraj zaista novi početak u svemu.


Roman pod nepoznatim nazivom možete očekivati sledeće godine! On je nastavak i kraj sage o Maslačku i priče koja će vam otkriti šta se sa Sonjom dešavalo nakon odlaska, kao i koje su to njene nove avanture i životni izbori doneli u njen život promene. Roman će vam pomeriti svaku strunu duše, naterati vas da se udubite, zapitate, zaplačete i nasmejete, dok ga do kraja puta ne prođete zajedno sa glavnom junakinjom. 

Comments

  1. Pročitala sam, skoro pa u dahu. Vjerujem da nije bilo lako, ali ona da se “nakon kiše uvijek pojavi sunce” i opet vrijedi. A kad čitam koliko divno pišeš, onda znam da je sunce već nad Mainzom 🙂

    1. Draga moja,
      da se nakon kiše pojavi sunce, veruj tačno je.
      Ono najlepše, toplo, omamljujuće i samo tvoje.
      Uvek je tako! I ponekad je sunce uvek uz nas, samo
      mi ne vidimo jasno, zaklanja nam nešto pogled.
      Juče je bio zaista sjajan dan i sinulo je sunce kao nikada nad
      Mainzom. Verujem da će sijati još jako dugo i da ćemo ga podeliti.
      Hvala ti!
      Čim izađe roman, dobijaš ga na dar, uz kafu :)*

      1. Ljiljana Pavlovic

        Kako ova tvoja mirnoca prija, ali kada te uhvate lude lutke “da vidimo ko ce da mi stane na crtu” ja se smejem, vidim sebe a onda se naglo uozbiljim jer je otreznjenje doslo kasno. To otreznjenje zove se – otkriti sebe, u psihologiji kazu to je inicijacija, u hriscanstvu to zovu – obozenje, a onda se setim koliko godina imas i kazem, njeno vreme tek dolazi, samo to ona jos ne zna.

        1. Maja Wu

          Put do pakla je popločan dobrim namerama…znaš za tu našu čuvenu… I do pakla i do raja ideš sam, kako god okreneš. Čitati simbole, ponekad je lako, ponekad nije. Ti si jedan od njih, veliki simbol u mom životu, a tvoji putokazi i dan danas stoje negde oko mene, vraćam im se.
          Do mirnoće dođeš kada te već dosta vetrova išiba, zar ne? A na crti uvek neko stoji 😉
          Nekad su oba smera otvorena – ti ideš ka mojim godinama, ja ka tvojim i obrnuto.

  2. Svaka čast na hrabrosti!
    Na nezadovoljavanju stvarima i ljudima koji te nisu vredni.
    Na jačini duha da to promeniš.
    Da presečeš i kreneš.
    Svaka čast…

    1. Maja Wu

      Hvala ti. Sledi sebe, svoj glas, svoj poziv, svoje srce, svoju suštinu. Svet je velik za sve nas! Stvoren da nas sve primi savršeno nesavršene i unikatne. I sve što te slomi, otvoriće u tebi seme koje će tek proklijati najlepšim tragovima. Strahovi postoje da bismo ih skinuli kao kožu, odelo. Nekad najteže donosi najlepše.

Leave a comment