DIVLJE SEME ŽENE

 

Divlje seme je palo na tlo.
 I niklo je, ne tako davno, ali je niklo, ponovo. Setih se danas evo toga. Maslačak leti i dalje, leteće čini mi se još dalje, a danas sretoh pero koje u odrazu ogledala ima neki rodbinski sjaj, poznato je, a nikad se ranije nije srelo.
Marijana Dokoza, književnica iz Zadra koja živi i piše u Mainzu baš kao i ja. Njeni su mi Grijesi dopali ruku kada sam bila na samom preokretu svog života ili sam to možda već davno bila obavila,  samo sam tad tek sebi priznala. Sećam se da sam je čitala celu noć kao sumanuta i pisala Njemu da je ona pero koje oslikava moje i da bi se mogla lako prepoznati u mojim redovima i sama. Čudna  igra puteva, sretanja i odabira kojih nismo svesni. Duplić kog pronađeš ne tražeći ga.
Posle više od pola godine srele smo se oči u oči, reči u reči.  Mainz, Marijana i Maja. Čudan izbor simbolike. Ugledala sam je korak dva ispred sebe kako hoda, a korak mi poznat. To je onaj korak kojim sam i sama jednom zakoračila, usudila se, oživela. Kad sam je dotakla po ramenu znala sam i pre nego se okrenula. I da, imala je to nešto poznato u pogledu kojim je dodirnula moj.
Maslačak se razleteo ponovo. Pravo nama u lice. Jesen nije ništa ako začinima ne ućutkamo tišinu u sebi, a divlje ne ponukamo da se protegne. Biti živ nije samo živeti.
Biti živ, nama je pisati.
Ko to nije osetio, nije ni živeo ovo što živimo mi. Mora taj plamen u tebi večno da gori onim što si ostavio iza sebe, onim što si se usudio, čime si se životu zadužio, najviše onim što nikad nisi prežalio. Razumele smo se. Prosule se od prokletstva dedova, prekoračile preko slomljenih uspomena i zastale na onom što se zove udah trenutka i nada. Nekad jednostavno znaš i da ti neko ne kaže jer si već i sam bio tamo, osetio,  omirisao, dodirnuo, a nikad rekao, pre će biti možda i rekao, ali te nisu slušali. Slušam je, a slušam nešto što tako dobro znam. Čudna spona kao prženog bajama u šećeru koji obe pamtimo da su nam babe pravile, dok jedemo mainzerskim ulicama i smejemo se raznoseći kosom polen strasti života. Čudno?  Bogami nije. Kad bih vam sad dala odgovor na ono konstantno pitanje, ko je Maslačak, rekla bih vam
“Svi mi. Marijana. Ja. Ti.”
Znate ono, tražim te svukud, ko da sebe tražim, jer sam se jednom davno izgubio na ivicama tvojih snova. I ja tako. Jednom davno,izgubih se otišavši, na tim ivicama i nigde nikako da zaiskri ta moja strast, kao da mi je umrla u meni. I čujem sebe danas, govorim ja, ona Moja Ja, vrca svaki ludi trag mene i vrhovi prstiju progoreše opet. Mislila sam da ovde ljudi ne žive, mislim, ne kao ja, ne sretoh ih do sada ovako. Kad ono, nađoh se u ogledalu, smejem se i korak sam dva ispred onog što vidim, a dušom čitav vek daleko odmakla odavno spoznavši kako to obično biva. Da kažem ili da još malo ćutim? Ne znam evo.
“Šta kažeš da odemo zajedno u Kaisserstraße i da sredimo tog tvog beskućnika, okupamo ga, ošišamo…šta misliš, jel bi on na to pristao?”
Smejemo se obe. Još mi se ovde nije desila moja energija kao sa njom, a mislila sam na mahove da sam joj utekla onomad. Nisam. Tu je i to življe nije mogla da me iznenadi. Ali drugačije. Ovog puta ja znam,ona ne zna… ali treba pisati.
Jedino što znam, a neću vam još reći, napisaću u romanu koji tek sledi. Do tad će još neki znati.

Neke žene postoje na ovom svetu upamtite to, svi, da bi strašću koračale svetom, tragovima zapalile same sebi dušu tražeći joj leka, izlivale se rečima kroz najlepše i najduže noći osvita svih poraza i pobeda samoće, a za sobom večno ostavljale neizbrisiv trag u svima koji ih na svojim sretanjima dotaknu mišlju, okom… Te žene nisu kao druge žene. Nikad neće ni biti. Ne može ih imati niko, a imaće ih kroz otiske reči svako. Voleće besno i ludo, verno i divno, ali će goreti samo u pogledu onog kog vole. Kad tad…

Sve ostalo je tek red ili dva neke buduće knjige života i prolaznost onih koji sa njima nisu umeli i mogli. A nema tananijih duša ispreplitanih sa svim esencijama osećaja i mirisa koji mogu dati. Samo ih treba pustiti da budu što jesu, a okupati ih svojim svim onako da plivaju kao u izvoru samih sebe. Nage i svoje, a tek tada vaše.
Nemate pojma koliko se noćas probudila nit koju sam godinu i po gurala u stranu. Kao da me perom dotakla po listu duše da me vrati tamo gde mi jedino valja biti. Među svojim izvorima.
Žene koje pišu nisu obične žene. Sa njima vam valja biti strašću ili nikako, čisto prljavim tabanima kroz prašinu života, osmesima i čvrstim stiskom ruku iz kog mogu izaći a u koji ulaze obožavajući u njemu biti. Sa njima vam je sve moguće a ništa nikad obično. Ako ste im ikad bili red ili reč na papiru, bili ste i odveć mnogo, ali ako u njima gorite, pisaće vam život koji živite.
Sretoh se danas sa onim što gori pogledom lutanja, nomadom kao samom sobom.

Leave a comment