DIŠEŠ LI, TI POSEBNA ŽENO?

by

Život bilo kojeg čoveka se završava na isti način, bitna razlika je u detaljima – kako je ko živeo. – Ernest Hemingvej

Te godine nisam disala. Nisam se mogla osloboditi osećaja da će mi u duši nešto ostati prazno, usitnjeno do univerzumskog Praha i ugušiti me. Mislila sam da ne postoje ni početak ni kraj, samo ja u gomili slomljenih delova. Nisam videla suštinu, niti ispod površine, niti delove koji je čine. Videla sam ono što mi je jedino bilo logično i činilo me slomljenom i ranjivom. Smrtno ranjivom.

Bila sam samo jedna divna, nežna žena. Žena. I to kakva žena! Trebalo je proći tri godine da se setim kada je jedan muškarac rekao:

“Ti si divna! Posebna, nežna, svoja! Ti si sve što jedna žena može biti prvo sebi, a zatim i muškarcu kome dozvoli da je voli. Vidiš ispod površine, čuješ u tišini, grliš i lečiš u isto vreme. Ti si jedina žena koju sam ikada voleo i svojoj ću deci sutra pričati o tebi, učiću ih o ljubavi, učiću ih da budu kao ti.”

A ja sam se kažnjavala uz budalu, lomeći sebi krila do univerzumskog ludila, u prah i pepeo, nedostajanje i prebacujući se iz divne u poraženu žrtvu same sebe. Kako li sam samo nespremna bila za ono što mi je dato da porastem još više i budem bolja, drugačija, bogatija.

Nisam videla. Nisam želela da vidim. Želela sam da me boli i bolelo me je. Sasvim jasno i logično, danas to znam i smejem se lakoći manifestacije. Što želiš, to ćeš iskreirati. Bolelo me je. Upoznala sam nekoga samo nalik obličju koje će mi skloniti bol. Bio je veća bol od mene same a ja nisam videla. Mislila sam da je pažljiv, da je divan, da će u meni videti isto što je video i on. Naravno da nije. On je video samo ono što je nosio u sebi.

Govorio mi je da sam prazna, da sam mu misija koju treba da preuzme na sebe, da me voli, da me eto preko noći voli, da smo isti, da će sve učiniti za mene, da u njemu postoji toliko svetova, a da sam ja ta koja je oštećena roba, luda, nerazumna umetnica, ona koju će on oblikovati da bude onakva kakvom je on video da treba biti. Video je samo sebe. Ogledao se u meni, u svom ludilu, u svojoj praznini. Video je svoj prazni ponor duše nostvarenosti i mislio da je to moj ponor. A u meni vrtlozi, ludilo od emocija, erupcije uspomena, žive slike mojih dela, likova, romana, hodajućih prikaza mojih strasti i divnih pegaza. Koja budala! Umetnici nikad nisu prazni. Mogu biti divni, divlji i ludi, ali prazni ne.

Poverovala sam mu. Trebalo mi je da se kaznim. Da ne dišem, da se orobim verujući da ću strast svoje suštine sputati ako se vežem uz nekoga praznog i običnog, nekoga drugačijeg. Bio je neko koga nikad ne bih ni pogledala, ni zapazila na ulici svog života u okolnostima uobičajenim. Bio je neko nezanimljiv i prazan, ali je umeo dobro da glumi, sluša, primiri svoje praznine da ne zveče urlicima i da čeka. Čekao je mene, izgleda. A ja sam kopala, tražila, videla u njemu skrivenu tajnu, poruku, simbole, misleći da ću ih kopajući dublje otkriti, kao sveti gral i piti do kraja života. Kako sam se samo zaigrala bolom uverena da mi to treba.

Naravno da mi nije trebalo. Ni on, ni pilula bola koju sam uzimala svakodnevno uz njega. Trebala mi je spoznaja svesti, da me ošamari, da me natera da padnem, da bauljam krvava po podu, da gladujem, prodajem, da žuljam zidove nečijeg ludila otkrivajući sloj po sloj koliko je moj život divan i poseban bio pre njega. Kopala sam uzaludno. U njemu se ništa nije moglo pronaći. Bio je prazan i običan. Bez emocije, bez želje, bez strasti, bez vizije, bez… Kralj bez kraljevstva je šta?

Jednom kada spoznaš karmički obrazac, bićeš na putu da ga prekoračaš, odbaciš, skineš kao zmija svoju kožu i nastaviš dalje. Jednom kada bude iza tebe, sasušena i obična ljuštura prošlog, usuda, nekoga nebitnog, nećeš se ni osvrnuti.

Trebalo mi je tri godine da mi u mislima počnu mantrati Njegove reči koliko sam divna i posebna i koliko me voli. Tek nakon tolikog puzanja, batrganja, plača, urlanja, razbijanja, prašine i nemogućnosti udaha, čula sam suštinu. Voljena sam. Posebna sam. Divna sam. Podržana sam.

Zbacih sa sebe kožu tuđeg ludila, usud bolesti tuđih slabosti i shvatih, nije moja ludost ono što njemu smeta. Smeta njemu što ja umem to što on ne ume, što se vidim gde on nikad sebe ugledati neće. Izrodiše se likovi, magije, koraci i sve odjednom postade lako, bezgranično, moje.

Dišem. Slobodu. Mir. Ljubav.

I šta mi više treba od toga?

A ti divna ženo? U koju si ti sopstvenu zamku upala ne bi li svoju slatkoću otkrila?

3

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *