ĐAVO NOSI PRADU I U FRANKFURTU

Život je prepun izazova i zanimljivih situacija. Izvesno je, nikad ne reci nikad.

Frankfurt, Flughafen, 2016

Da se film Đavo nosi Pradu kojim slučajem snimao u Nemačkoj, sigurna sam da bi to bilo na aerodromu u Frankfurtu. Sjaj i blještavilo prodavnica i prostora iza sigurnosnih zona u koje ulazite kao putnik (budućnosti) ili prolaznik kroz život, mogu da posluže kao odličan stage za gore pomenuti film.

Lica kao u vremeplovu, na traci odlične ponude, toliko mnogo da ni vi koji ste svaki dan tamo ne možete upamtiti svako, a kako se transformišu iz jedne obične dimenzije u totalno neobičnu, svedočim i sama svakog dana kada svojom putnom kapsulom stignem i prekoračim u zonu neobičnosti. Lice odjednom prelazi u osmeh, oči se prilagođavaju na izuzetno jako svetlo, a noge koračaju miljama daleko. Umor prestaje da postoji, real life takođe.

Znate u filmu, kako glavna junakinja iskušava sebe i kroz svoj poziv novinara odlučuje da postane asistent ozloglašenoj ali i vrlo običnoj i popularnoj urednici Mirandi, sve to na putu ka svom snu i cilju?

Nekad radiš ono što ti se ukaže, da bi sutra  radio ono što želiš.

Vrlo smo slične, karakterom i željama. Paralela koja bi se mogla ispričati iz više uglova je pomalo i zabavna.

Pre izvesnog vremena ukazala se prilika da kao firma radim na aerodromu. Prihvatila sam je, bez imalo razmišljanja. Vrata koja se otvaraju kada ih ne tražiš, sagledaj iz više uglova. Nikad ne znaš šta ti donose. Meni su donela velika, nova, interesantna iskustva. Šta li mi tek donose?

Moj posao nije da napišem dva toma o personalu, mada bih mogla, niti da vodim kolumnu o aerodromu, mada mi kolumne sjajno idu. 🙂 Posao je dosta zabavan kada se sagleda iz ovog ugla u kom obitavam najčešće. Biti konsultant ljudima za Paco Rabanne, Chanel, Dior, Armani nikad nije bilo ni u mojoj misaonoj imenici, a danas mi je zabavno jer se upravo u toj ulozi nalazim i otkrivam pitajući se:

Šta je to što još mogu biti?

Zaista, da li ste se ikad zapitali, šta sve možete biti u ovom životu i da li ste se možda ograničili na samo pojedine grane verujući da su vam one jedine dostupne, suđene, primerene?

Žena sam, ali netipična, moram da priznam. Nikad nisam mogla sa drugim ženama (nešto preterano). Muškarci mi više prijaju, u svakom smislu. Takođe, nikad nisam imala preterani interes za kozmetiku, pflege opsesiju, šminku koja obara s’ nogu, vrtoglave štikle na kojima ni jedna normalna žena ne može da stoji a da joj se žuč ne okrene deset puta u minuti kao na ringišpilu, ali osmeh ne skida. Jednostavno to nisam ja. Međutim, možda je vreme da snimim neki make up/dufte video da pokažem šta sam naučila kroz novi posao hahaha.

Najbolje me je opisala jedna stara prijateljica, doktorka iz Sombora:

Vidim te kako širiš miris duše, pleniš poglede i mnogi te se boje jer te ne poznaju, sedaš za sto i izuvaš nesvesna svoje baletanke, jer ne podnosiš ništa na nogama i jebeno si divna baš takva, bosa i svoja, u haljini od sna i sa planovima o novim destinacijama.

Da. Zaista. Svuda me možete zateći, od muzeja, književnih večeri, divnih destinacija i kaldrma po kojima lutam i upijam svaki trag predaka, ali u parfimerijama i shopovima ne. Kroz njih prođem, kupim, gledam da izađem što pre. Rule!

I eto me, u ulozi u kojoj se ne mogu izuti i biti divljakuša iz ravnice koja priča o daljinama i snovima, ljubavima i energijama, Danteu i putovanjima, ne na poznat način.

Oko mene mnoštvo devojaka koje su život posvetile beauty consulting-u, nijansama ruževa, notama parfema, esencijama koje se mogu lako potrošiti i kupljive su.

Esencije duše se ne mogu kupiti, niti se mogu potrošiti.

Valentina, mlada i samopouzdana, vrlo ubeđena da ništa na ovom svetu ne postoji osim dizajnerskih marki i šefova koji dolaze iz daljine da provere da li sve marke poznajemo, prilazi mi pre neki dan i kaže: “Danas nam dolazi šefica iz Francuske! Mora sve da bude savršeno! Pošto si ti zadužena za Paco Rabanne ovaj mesec, ne sme da se desi da nešto ne znaš! Moraš da znaš da je u istoj liniji Prada, Carolina Herrera, Valentino itd.” 

Klimam glavom i osmehujem se, preispitujem sebe da li mogu da nabrojim sve marke iz iste linije, da li sam neku zaboravila 🙂 i slušam mladu koleginicu koja toliko stresno doživljava dolazak tamo neke dame iz France. Pogledam se u ogledalo, lep crni komplet, make up na mestu, noge mi otpadaju u cipelama i shvatam ostajem pri svom, nema šanse da je to normalan izbor žene da dan provede u njima, kompleksi možda, nesigurnost takođe, ali sestro slatka udobnost pre svega. (Ja slavim kraj radnog vremena kada ih zbacim sa nogu!) O stresu nemam nikakav osećaj, ne dolazi do mene. Odavno sam se radeći nešto posve drugo ispelcovala na stres, sada mogu da se zabavljam.

I eto me, na igralištu mirisa, nota i esencija koje su ipak neki tamo osmišljavali i uklapali verujući u energiju koju iste bude.

Moj posao je da znam sve o određenoj liniji parfema! Da. Svaka žena voli mirise, znam. Vole ih i muškarci. Neki mirise vole reda radi, neki zaista uživaju i biraju ih prema svojoj ličnosti. Kao što vaše reči govore o vama, vaš stil života, vaš miris takođe govori o vama.

Zanimljivost novog igrališta otkrivam u susretu sa damom iz France. Jedna sasvim odmerena, obična dama, u ravnim cipelama, diskretnog mirisa u kosi i čvrstog stiska ruke za svoju sitnu građu. Ličnost ipak dominira iznad svega!

Otkrivam da je biti svoj u svakoj grani ipak najbolja stvar koju možeš ponuditi. Dar koji ne možeš naučiti iz miliona knjiga o pravljenju parfema, niti uklapanju nota, kao ni o hemijskim reakcijama koje isti proizvode u dodiru sa kožom, kosom i sl. Biti svoj je nešto što se samo trebaš usuditi.

Đavo možda nosi Pradu i BC devojčicama možda klecaju kolena kada dolazi jedna sasvim obična žena iz Francuske, ali nama ženama divljim u duši, sa perom u ruci, spremnima da se igramo na svim poljima otvaraju se nove ideje, kreativni portali i ne primećujemo taj Pradin kostim naspram sjaja u oku, izgovorene reči, osmeha, potrebe za kojom se povela. I ona je samo žena, došla iz svog doma i stručnjak za uklapanje zlatnih čestica jedne robne marke kroz staklene templare tečnih vizija. I za žene i za muškarce. I nije nju briga da li ja znam koje se sve linije nalaze i da li je neka popularnija ili nije. Zna da ne bih bila tu da ne znam, da ne bih bila zastupnik za jednu liniju. I ona voli da neko u duši nosi trag sveta, spontanost, kod za čitanje energije, a vrlo rado primećujem deli običnosti kroz svoj rad i razgovore koji odaju sve samo ne taj stresno utegnuti komplet BC tela koje ne uživa.

Nakon susreta sa njom, otkrivam radoznalu stranu svoje ličnosti posmatrajući posao iz jednog novog ugla, koji kroz consulting nudi da se zabaviš, daš mašti na volju, iskreiraš svoju viziju koju ćeš ponuditi kada te neko upita za savet, a tomove naučnih opisa ostaviti negde u tami, onima koji se mašte boje. Sklopi profil ličnosti, kao kada radiš lik u romanu i osluškuj. Možeš čuti mnogo više posmatrajući.

Dobro je biti pisac u koži žene i crnom kompletu elegancije, koji miriše na večnost, širinu, daljine, divljine i nudi nešto drugačije.

Đavo nosi Pradu i u Frankfurtu, a ja dušu, gde god pođem.

 

Comments

  1. Ovako kako te zamišljam, svugdje bi te mogla “smjestiti” samo ne na jedno takvo mjesto. Ali neka, imaš priliku sagledati svijet i ljude iz jednog novog ugla, pa makar i mučeći se u štiklama 😉
    Veselim se novim pričama s aerodroma, znam iz bliskog izvora da ih ima na pretek 🙂

    1. Maja Wu

      Hehehe sve u životu nam dođe sa razlogom. I meni došlo nešto posve novo nedavno pa sam prihvatila izazov. Da i ja malo prohodam aerodromskom pistom. Najveći paradox i užitak celog izazova, jeste, savetovati o baš svemu tome a u duši biti ovakva.

Leave a comment