DA LI SU SVI ONO ZA ČEGA SE PREDSTAVLJAJU?

Neverovatno je kako upoznaš više lica jedne žene kad joj daš slobodu i kad joj se vežu krila naposletku. Različitosti se trebaju poštovati ali i ti različiti trebaju naučiti da nije svet njihova mahala već su samo delić mali i neznatan istog tog sveta. Budi čovek ili nemoj, ali dušu sakriti ne možeš u očima.

Sestra mi je rekla nedavno nešto sjajno:
 “Ima nešto čudno u pogledu, pazi se…”, a ja tek sada videh i sama.
Poštuj da bi bio poštovan i slušaj da bi i tebe nekad čuli. Ali ako si cinik i u pogledu ti se vidi različitost ne prihvatanja i ne pripadanja, ne očekuj da će te neko trpeti i da ti neće zatvoriti vrata. Ogrni dušu ako je već ne možeš prilagoditi svetu. NIko te ne tera ni na šta, sve je stvar izbora i srca. 
Misao se rodila u dahu otpuštanja onog što shvatih danas, a možda i ranije, samo ne prihvatih na vreme ili je možda tek danas bilo vreme. U životu vam se na putu nađu mnogi ljudi, razni profili, lekcije i blagoslovi, a i sami ste sa razlogom nekome na putu. Nikad ništa nije isključivo ni dobro ni loše, a suditi ne može i ne sme niko. Uče nas godinama, od kako prohodamo, da je poštovanje drugih ključ dobrote, da je poslušnost vrlina, da je ćutanje zlato, a da je trpljenje nečega normalno iz razloga koji nikome nije poznat, ali će nas verovatno verom u to, ojačati za neko bolje sutra. Iskreno?! Sutra malo! Ne dajem više ni pet para na to sve.
Upoznala sam ih slučajno, a opet sa razlogom. Nije mi došlo ni zvano ni nezvano, ali mi je donelo mogućnost da slomim nešto u sebi i da naučim da razlikujem, čujem, prekinem, prelomim, pustim na kraju. Druga kultura, drugo vaspitanje, drugi svet, ali kada ga pogledaš iz novog ugla koji ti nije bio dostupan ranije, shvatiš interesantan za posmatranje i upoznavanje, međutim, sa dozom sumnje da je zaista sve onako kako misliš da bi trebalo biti. Danas, znam da ništa nije onako kako sam ja verovala da bi trebalo biti, sa druge strane, kao i da nikad neće biti, jer dva smo sveta, ipak. Svaki na svoj način ima pravo da zauzima delove života, sveta, planete, istorije, ne bi valjalo da nije tako, ali totalno različiti, totalno suprotni, totalno neusklađeni na kraju dana, na kraju puta (ili možda već i na početku)…
Putovala sam. Mnogo. Upoznavala kulture, nacije, ljude, profile, sretala žene, muškarce, volela, bila voljena, živela, iživela neke stvari, strahove, lomila i slamala, bila lomljena i slomljena, ali sam uvek išla dalje učena da volim, da poštujem, da je baza porodica i da je svaki čovek ČOVEK ukoliko je srcem čist, dušom okupan, dobrotom ogrnut.
 Međutim, nismo svi učeni istom, a nećemo ni biti. Ni moja deca sutra, ni deca sa druge strane sveta i kulture koju je teško uklopiti u evropski sistem i sistem sveta koji prihvata i različitosti i vere i zanimanja. Nikad se nisam ranije srela sa predrasudama, podelama, sa nasiljem na način kojim sada vrve ulice pojedinih gradova Nemačke, a koje totalno neopravdano gradi sliku onog što nam je i dalje strano, a bojim se i da će ostati. Mene su učili da odrastam slobodna, da verujem u svoju sigurnost ishoda, izbora, razuma, obrazovanje, ljude koje biram na svom putu srcem i otvorenog uma, da koračam putevima koje sama odaberem. Njih su učili da ćute, da ne rade na svojoj širini uma, da ne veruju ljudima koji nisu njihove vere, da preziru alkohol, da preziru žene koje slobodom odišu, strašću zapisuju, a dušom prenose drevno. U mojoj se kući i danas popije rakijica pre ručka sa tatom, ona prava, domaća, a dobar ručak bez čaše vina nije ručak, kako u Vojvodini, tako i u bilo kojem delu sveta u koji je moja noga do sada kročila. Međutim, sa druge strane, ispadosmo alkoholičari onima koji izmigoljiše iz svojih pećina i pustinja i pokušaše da orobe sirovošću ničega i nesvesti kulturni šok koji ih je snašao. Mene su takođe učili da vrediš koliko znaš, a sa druge strane uče da je bolje što manje znati. Biti načitan u svetu koji ja smatram vrednim i valjanim makar i pored svih ovih gluposti koji seje uporedo (jer svet je svet, sačinjen od svih nas…ne može biti savršen, kao ni mi sami…), je vrlina, mudrost, veština. Njima se knjige zabranjuju, uskraćuju, a vrednosti izokreću kao naopake, nedolične i nimalo prikladne.
Hmm…. Toliko bih vam sada toga mogla navesti kao primer, a nisam verovala u to, nisam nikad imala mišljenje o drugim kulturama, niti delila i razdvajala po kategorijama. Zaustaviću se na čitanju, biće dovoljno, na tome da se razlike ne poštuju, ne sa strane onih koji su otvorili svoja vrata i škole, domove i poslovne ponude, već od strane onih koji su dočekani.
Mi smo naučeni da se pomoći treba svakome, a nismo naučeni da isti taj kome danas pomažeš sutra može da te gleda sa cinizmom i mrakom koji ne poznaješ u oku. Nismo učeni da budemo divlji, nekulturni, da prekidamo u pola rečenice, da bahato verujemo da smo bolji od drugih, ali smo učeni da verujemo u sebe, da radimo na sebi, da delimo sa drugima ma koje vere bili i kako se zvali i krstili se ili se klanjali. Jedino što ću izdvojiti kao najveće razočarenje koje sam danas otpustila iz duše, je saznanje da ljude ma koliko prihvatao, voleo, pomagao im, nudio obilje kulture i mogućnosti, nije briga i da će se umešno pritajiti, odrobovati otvorene šanse kao kuluk, ne bi li isterali svoje na kraju, zarad svog cilja ukorenjenog vekovima u krv i srž, da ništa nije nego onako kako su učeni, kako su naučeni, kako su ugledani od svojih, svojima, sebi samima. Zabluda je naroda da će se prilagoditi neko ko nije vaspitavan slobodom, već kamdžijom da se boji,da sutra i sam kamdžija, da se pokriva i pljuje po ženama koje hodaju bez okova, zabluda je da fanatizam postoji samo u knjigama, u filmovima, u Parizu gde pobiše onoliki narod zarad svojih poremećenih umova. Fanatizam smo pustili među nas, dočekali za svoj sto, ugostili, poverovali da će ih postavka Rembranta ili kulturna folklorna zajednica osvestiti, utopliti, malo udomiti, u svesti nešto promeniti. Neće. Verovaćemo vekovima još da je dobar čovek svaki čovek kome pristupimo i da je možda samo na putu negde malo zalutao, zastranio, ali nikad nećemo naučiti dok se u nama i na nama ne slomi, da mi nismo iz peska izmileli, iz pustinje potekli, od štapa stvoreni i rana na duši hranjeni. Mi koji smo kulturom i ljubavlju uveravani da je svet mesto koje gradimo baš tom različitošću i da svojim koracima iza sebe ostavljamo tragove kojima će neko sutra za nama poći, mi koji slavimo istoriju, klanjamo se velikanima poput Mikelanđela, Van Gogha, Tesle…koji ne gledamo da li je džamija ili je kršćanska zgrada, već učeni da cenimo rad i trag nekoga ko je to stvorio sa ciljem uzvišenijim nego što smo svi mi skupa, ulazimo otvorene duše i uma, spremni da se divimo novom, već viđenom, posebnom, velikom…
 Razumete?
Ne postoje razlike, postoje samo ograde, tarabe, zidovi. Kada bi svi srušili svoje, naučili da poštuju, cene, vole, uče, žive u slozi i ne potcenjuju nikoga, rade na sebi, integrišu se u društvo i zajednicu koja ih je primila, prihvate da postoji još toliko toga sem onog što misle da poznaju i da je sve, ovaj svet bi bio upravo onakav kakav sam ja očekivala da će me dočekati tamo negde, ovde, kada jednom odem, a otišla sam. Nije! I danas mogu da napišem slobodno, da neću doživeti, a sigurna sam ni moja deca sutra, ni njihova, da se te širine podele međusobno i nauče mesiti rukama i dušom, od oblaka i zemlje, krvi i mesa, bez obzira koje si boje kože, vere, odakle ti preci vuku korene. I dalje će u očima žene koju sam smatrala donekle svojom biti mrak i prezir prema onom što ona nije i nikad neće biti, niti će moći razumeti, a ni želeti prihvatiti, a još toliko njih će rukom koja nije naučila listati knjigu, stradati nedužni ko zna gde i ko zna koliko često. Možda baš tu u tržnom centru, možda na stadionu, možda na ulici. Otkrila sam nešto mračno i tajno, prigušeno i strano, nešto čemu me nisu nikad učili u mojoj Vojvodini, niti sam mogla naslutiti kroz svet koračajući, knjige čitajući, a mnogo sam koraka napravila, mnogo strana upila, okrenula…i sama napisala… Grozim se sutrašnjice kraj onih koji misle da ne vidim šta kriju, nose, čemu teže. Jer, mi smo za razliku od njih učeni da čitamo, da se gradimo, da verujemo, da simbole prepoznajemo, da ih i sami ostavljamo. Duša piše romane i zapise Bogova, odakle god potekli, ne potekli, postojali, ne postojali, tu su, u nama. A koliko god verovali da u vašoj duši mrak krije ono iskonsko i neprilagođeno, u zabludi ste. Smatram, potpisaću i svoju decu naučiću sutra, da je vrlina biti velik i širok, neograđen mrakom i strahom, zabranama i podelama, obmotanih težnji da guše, a da je čitanje prednost, jer duša piše najlepše i najteže… I slep je velik dok god je poseduje i svesno gradi ostavljajući u zavet nešto za sobom.
Budi čovek, sa dušom, ne sa mrakom umesto nje. I znaj, kad te neko običan, a velik, neograđen i nimalo silan, pogleda, prihvati, dočeka za svoj sto, progovori sa tobom, videće i znati i kad ti misliš da ne zna. Ne bojim se ja mraka u njima što ga videh danas, žalim što se ne boje sami za sebe i slavim što sam odgajana kako jesam i u porodici u kakvoj jesam, pa u to ime nazdravljam rakijicom, onom domaćom, tatinom, da se zna i ne zaboravi. Dušu je teško imati, najteže, ali i najlepše. Uz nju su sve kapije sveta otvorene, svi umovi srodni, a sve vere složne. Bez nje…ne bila vam u blizini.

Leave a comment