DA LI JE SAMO ZNANJE DOVOLJNO? RADITE LI NA SEBI?

Uvek me je zanimalo kako to ljudi funkcionišu u onom skrivenom delu sebe gde se kriju sve te tanane niti duše, petlje koje niko nije uspeo raspetljati, tajne, strasti, usudi, ljubavi, strahovi. Nikad mi doduše niko nije uspeo približiti dovoljno tu skrivenost, a oduvek sam želela.

Od malena zamišljam da je u čoveku čitav svet prepun raznih likova, savršen pogon kojim neko treba upravljati a da je sam čovek, tek običan paravan, onaj deo gde se  sve to moralo sakriti predosećajući još od davnina, da danas čovek neće biti u stanju da živi u skladu sa svim tim, sam sa sobom. Možda bi sve ostalo na tom mom zamišljanju da se nisam razotkrila u nekim delovima tumačeći sopstvene, tek otkrivene svetove.
Skoro dve godine je kako živim u Nemačkoj, u ovom prelepom gradu koji me je sam pronašao, jer nikad mi ne biramo gde ćemo ostati, makar i jedan život, makar i jedan dan, uvek su to gradovi koji nas odaberu, zalepe se za dušu kao šećerna pena iz detinjstva. Majnc. Trebaće mu još jako mnogo da bi dostigao stepen mog Sombora u meni, ali je čini mi se spreman da nudi i otkriva još neotkriveno. Možda se iznenadim, možda se zaigram.
Ono što sam  ostavila pre dve godine su sećanja, ljudi i neki za mene veliki koraci u koje sam zakoračila. Međutim, ostavila sam i neke ljude za koje sam verovala da su mi prijatelji, koji su to možda i bili, ali su se negde vremenom potrošili, promenili ili nešto treće.

“Da bi otkrio ko su ti prijatelji a ko nisu, promeni u svom životu destinaciju snova, koordinate usuda i voljenja i sačekaj neko vreme… Ko ti i dalje namiguje i doziva te kroz kapije svemira, taj ti je prijatelj. Koga nema, ni ne treba ga više biti.” 

I nema ih. Baš tih za koje sam se mogla zakleti da će i dalje biti tu negde. Na prste jedne ruke mogu da prebrojim ove ostale, koje danas smatram svojima do beskraja i nazad i kojima se rado vraćam, osmehujem, šaljem radost univerzuma kroz moj portal ogledala. O  ovima kojih više nema, svi nekako ćutimo. Zašto? Nije mi jasno zašto ljudi ćute, a bili su u stanju da vam naprave inventar u kući, da znaju koliko košta vaša mašina za veš, da li letujete na ostrvima za besne pare ili vijate last minute, ko su vam ljubavnici, čega se bojite, a šta sanjate. Sve ih je zanimalo, u svemu su bili ‘srodne duše’ i oni što osmesima spajaju nespojivo. Hmmm…
Nikad nisam umela da sakrijem na licu šta osećam. Čista sam energija koja ili pokosi sve pred sobom brutalnom iskrenošću i osvoji zauvek ili odbije i uplaši. Uvek neka krajnost sa mnom. Volim da pokažem kada volim, ali ne umem da ne pokažem kada ne volim. To je moj problem. A  tvoj/vaš? Uvek su mi govorili da pišem srcem, da sam oštra ponekad, realna, na moje reči se večito neko lepi i kači, komentariše ih i traži neki smisao (za mene je to kompliment dok god budim upitanost u vama) a retko ko je razumeo da se ja tako igram energijom kao lopticom i da uživam u razmeni koju dobijam i povratnim informacijama koje šaljete, neki svesno, neki nesvesno. Emocija je uvek vrištala iz mene. Mislim da bi i danas tako, da nisam otišla. Danas je umerenija, pustim je da sama odabere gde i u čega bi poletela, pa se onda igramo raskopavanja novog nalazišta u duši.
Trebalo mi je da odem. Ne zato što ne volim svoju zemlju kako mnogi misle iz mojih kolumni i kritičkih osvrta na neke situacije. Kako da je ne volim? Moja je. Tamo je sve moje ostalo. Zar to nije toliko očigledno i da svaka moja reč piše onim što je ostalo tamo? Ko to nije shvatio taj se džabe trudi da me rastumači čitajući. Gubi vreme. Otišla sam kad je meni postalo tesno, nemoguće i kada sam ostala bez daha. Gušila me je nemogućnost, svakodnevnica u kojoj sam  stvorila svet koji danas znam da mogu da kreiram bilo gde, samo sa više boja, začina. Gušila me je granica koju su ljudi postavili da ne dozvole mašti da im pokvari sivilo. Moja tastatura je žarila, vrcala, udarala, vrištala, odbijale su se reči a ja sam samo sedela i sedela i čekala da se u meni nešto na kraju dočeka.
Maslačak nošen vetrom je dočekao mene i vas. I kada sam možda trebala ostati u Srbiji, otišla sam. Nisam želela i mogla više da podnosim tu vrelinu u vazduhu, na ulicama, tu kukavnu stranu onih što se nisu nikad usudili preći preko ivice i leteti.

Ja  sam letela oduvek. 

I  za njih. Nisam znala za izdavače, sponzore, niti za šeme i kanale kojima se popularno izdaju knjige. “Izdala” bih svoj Maslačak da sam znala i pristala na to. Ovako ga više cenim, neizmerno volim i puštam da leti sam, kao dokaz da se može sve u čega se veruje ako si spreman da napraviš korake koje ćeš tek naučiti.

Šta je to što vas koči da budete to što jeste? Šta je to što predstavljate svima oko sebe, a niste vi, nije vaša suština? Morate li to raditi? Zašto prodajete sebe za maglu, ne radite na sebi i ne trudite se da usavršite alate koji su vam dati, darove koji su vam utkani rođenjem?  Pitam sve ovo, jer već neko vreme samo posmatram i puštam da vidim kuda to vode tuđe težnje i kako to ljudi ravnaju neravnine na putu. Ne smatram da je sve ispravno, niti da je moj put lak, možda je teži, ali je moj. Pitanje je šta vi smatrate da je ono o čemu uporno ćutite i bežite, a trebali bi spomenuti makar sebi u odraz ogledala?

Danas je previše govornika koji se nisu išlifovali i izbrusili da bi to radili onako kako smatraju da već rade. Danas je previše pametnih i prosvetljenih, svi bi da vam prodaju sreću i nauče vas nečemu što njihov izraz lica (duše) prilikom najobičnije pritiska ispusti, pokaže. Kada pritisnete limun, šta će izaći iz njega? Kiseli sok od kog ćemo napraviti limunadu, dodati ga u tekilu ili kolače, ali neke ljude koji prosvetljeno mudruju okolo kada pritisnete ugledaćete istinu koja nije ni prosvetljena, ni mudra, ni podučavajuća. Shvatate?

Možda sam ja oštra, možda nekome nisam neki pisac, briga me, budite vi bolji ako umete, ja ću vas podržati, ali sam to što jesam i spolja i iznutra, kako sam bila tamo odakle sam potekla, tako i ovde gde sam danas. Gde ću sutra biti, ko to zna? Niko od nas nije savršen, ali je dobio savršenu priliku da gradi život po svojoj meri, čak i kada se čini da nije tako.
Biram da pišem, kako sam oduvek pisala. Biram ljude kojima reči ne zapinju u grlu i koji ne umeju da ćute o onome što je važno. Biram one koji čitaju svaki dan, čitaju toliko da im reči i slova ispadaju iz snova dok spavaju. Biram one koji od oblaka naprave viziju, najlepše umetničko delo. Biram one koji svoju decu vole, igraju se sa njima, smeju se i razumeju ih, a ne one koji se neprekidno dernjaju, zavode reda i misle da će od  dečije duše napraviti staru dušu… Doći će oni sami do stare duše, ne treba vi da ih tome učite. Biram za prijatelje one koji su tu, bez obzira na veru, godine, boju kože i zanimanje. Biram one koji ne upiru prstom u druge da bi sebe izdigli, niti zavide na tuđem znanju. Zašto vi ne bi naučili nešto novo? Biram one koji imaju strast u glasu i pogledu kada govore o sebi, onome što rade i ko su. Ove ostale ću pustiti samo da se snađu na drumu svojih glumatanja, zaprega uma, krila koja nisu izrasla do kraja od zlobe, zavisti, stida i nemogućnosti. Puštam ih da sami putem koračaju, a ako će da ćute i dalje o tome o čemu ćute, na volju im.

Znate šta volim u ovom danu?
Što imam par zaista vrednih ljudi koje toliko jednostavno možeš voleti, biti zahvalan na njima. Što mi je procvetalo divno, ružičasto cveće u bašti. Što su knjige po celom stanu oko mene i čekaju me strpljivo da ih spakujem i preselim u novi dom. Što sam naučila da prepoznam razliku između mudrog i maskiranog mudraca života. Što znam da me moje sve čeka tamo negde, jednog dana kada odlučim opet poći i što isto tako lako i mirno, zaigrano i svoje, mogu bivstvovati i ovde gde sam sada.

Mudra žena mi je rekla juče sledeće:

“Hendikep neobrazovanja u stvarima duše ne treba da zaustavi i zakoči! Jer, poznati psihijatar potvrđuje baš o zabludama znanja. SAMO ZNANJE NIJE DOVOLJNO. Treba imati dubinu duše u koju si spreman zaroniti…” 

Koliko je samo ta draga žena u pravu u svemu do sada bila, to nikad neće shvatiti u celosti! Pojavila se kao predznak, kada sam odlazila. Pojavila se ponovo, kada odlazim od nečeg drugog. Uvek u nekoj upitanosti, na putu se ukažu oni koji su nam potrebni. Pitanje je postavlja li neko pitanja da bi sebe učinio većim u očima drugih ili se pita da bi se gradio tamo gde je stao a da nije primetio?!

Radite na sebi uvek, ali širom otvorenog srca. Ne sebično grabeći ka lovi, ciljevima. Ako propagirate sebe istaknite se, ali ako ste u ulozi motivatora sreće, istaknite sreću, ne sebe, vi ste tada samo put. Ako imate papir da ste nešto, da li ste zaista to ili je samo forma zadovoljena a vaša znanja oskudna i slaba, samo obrušavajuća u ponore nepredvidivog? Treba li vam papir da bi imali stav, mišljenje, da bi otključali svoja čula da osete, vide, prepoznaju, pomognu i za sobom ostavljaju zahvalne ljude? Treba li vam papir da bi bili srećni, zadovoljni, bogati, svoji, iskreni, elokventni, prijatni, otvoreni, LJUDI?

Ne. Treba vam taj poseban začin koji svako nosi u sebi, a ne može se kupiti, ukrasti, isprintati. Može se razvijati, buditi, čuvati, deliti, pre svega prepoznati. 

Comments

  1. Lijepo razmišljanje i riječi ovog posta,:) Želim vjerovati da večina ljudi često propituju ovakva i slična pitanja u sebi i mnogo puta ljudi čini ovo ili ono ne znajući zašto i onda ga to muči…a kako Vi Maja kažete:može se razvijati,buditi,Čuvati, djeliti,prije svega prepoznati <3

Leave a comment