PRIČA O KENTAURU

Kazu da usnis san, onaj najlepsi, da ti Univerzum ucini dar, pre nego usnis onaj vecni san. Moguce. Cudni su snovi kada pocnes da ih sanjas. A rola filma zivota nekad pocne tek kad krenes da se osvrces za sobom, kao da si na samom kraju.

Veciti ljubavnici iz istorije, Fjoreta Gorini i Djulijano Medicci, posle duge borbe kroz strastvenu izokrenutu prizmu zivota, borbe za njihovu ljubav i vezu, umrli su u istom danu, a da to nisu ni saznali. Isti taj dan su im dali dozvolu da budu zajedno, a njega su pogubili u katedrali, dok je ona procitavsi njegovo pismo da im je ljubav napokon dar priznat, usnila srecna san o njima iz kog se vise nikad nije probudila.
Sto bas oni? Ne znam. Svako sanja neki svoj san. Svako veruje u neki svoj put i zeli da pije iz odredjenog pehara ubedjen da je njegov izvor zadovoljstva. Istina.
Rola se pocela odmotavati unazad. Iza gore pomenutih ostala je beba koju je usvojio Lorenco Medicci, odgajajuci ga u duhu umetnosti.
Osvrtom negde daleko, par godina iza, neko mi je dao meditaciju koju dugo nisam mogla da zapamtim dusom, sve dok se nisam nasla na istom ovom slanom mestu na planeti zemlji. Tad je izronila sama iz mene dok sam bila okruzena plavetnilom. Po povratku kuci sam je opet zapostavila i zaboravila. Kao da sam je svesno potisnula. Tek danas sam je razumela. Tek sada. Moj put kroz reci, moj put kroz ljubav, moj put kroz misli, ljude i sudbine. Tek danas na istoj slanoj tacki sveta, okruzena plavetnilom, okupana suncem i nekim mislima koje sam pokusala da ostavim za sobom, izronila je sama. Ponovo. Ovog puta shvacena. Trebalo mi je tri godine da shvatim poruku koja je dosla iz jednog bica angelika koje sam tada upoznala. Tek danas sam cula jasno reci i prepoznala sebe tacno. Bas onako kako i jeste. Ja jesam Put. A moje reci jesu ono sto ostaje, hrani, daje, leci, sto posle mene u osvrtanju bice. Prestravilo me saznanje otkrica. A negde u meni obradovalo. Samo, to nosi znacenje neceg mnogo dubljeg od sada. Nikad vise ista, nikad vise tamo gde sam posejala sebe da se otkrijem u rastu duha. Sada samo osvrnuta i drugacija, uvek svoja.
Ti imas slobodu. Ne dozvoli da ti je On uzme. On ne razume, on je sebican i ne voli te tako. Budi slobodna. Budi sve sto pozelis. Mada…zanimljiv je muskarac…
Sloboda je neprocenjivo otkrice, ali je ujedno veliki dar trampe za dusu i srce. Sa kim se trampiti kada vam ostane samo sloboda? Kada ne postoji vise nista sto bi u drugima mogli nazreti da uzmete za sebe? Sta onda? Kako onda?
Pusti se. Donesi odluku sama, kada bude pravo vreme, kada u tebi sazri sve i kada prozivis. Ne odrici ga se ako mislis da imas kome da das slobodu a ostanes slobodna.
Sloboda je zaplivala uz mene. Tamo gde je slano more teznji ostavilo tajne, ostavila sam i ja sebe. Nemam gde da pogledam osim u pravcu svoje duse. Samo tamo. Nije slucajno tek sada spoznaja dosla sama kroz reci od pre tri godine. Nije se slucajno moja tisina tek sada ispunila mojim bicem. Otisnuto u daljine, otislo je samo srce. Ne ceka ga niko. Ne vraca se nikome tamo gde nije na dlanovima tudjim naslo mir i slobodu. Otkinut je deo mene otisao sam, nije se ni osvrnuo. Prihvatila sam slobodu kao izvor zivota, reci kao put i lek, a ljude kao prolaz portala.
Znas pricu o Kentauru?! To je samo cudoviste za neke. Bedno i glupo. Predstavlja leglo uzasnih stvorenja koja izvrsavaju svoje planove za unistenje nevinih, a usput samo beznadezno stezu svoje oruzje iako vec znaju da ih je izneverilo. Istina izadje iz svakoga. Kentaura sa lakocom kontrolise ruka velike Palade Atene, koja predstavlja boginju vecite mudrosti. Na taj nacin potvrdjujem da ce ona uvek pobediti jer predstavlja istinu. Nosi lovorovo lisce, za sve koji imaju oci da vide mudrost. A nekome je zastitni talisman. Cuvaj se onih koji dusu Kentaura nose u liku osmeha koji mami. Idi putem i ne staj nikome.
Osvanuce i taj novi dan. Osuncan. Bez sumnji i bez straha. Volece neko ponovo, zastace neko ponovo.
Cudne su reci u  ovoj tisini.
Raspao sam se. Cutim i raspao sam se a nisam hladan kako ti kazes…
Sve sto se raspadne nije vise celo dusom i mislju. Nije bilo jako i postojano, nije verovalo i nije se usudilo. Sve sto nije zeleo, nije ni postojalo. Odnece ga vecnost, a vratiti vreme. Ovo vreme koje iza ledja u osvrtu izranja iz bica koja ponovo otkrivamo u sebi. Zao mi je. Nekad i previse. Neki se ljudi nikad nece otrgnuti celjustima licnih strahova i izaci i senke tudjih potreba. Necije odricanje ucinice moju slobodu praznom da je ispunim svim onim sto pozelim, otkrijem i spoznam na tom putu. Necije odricanje dalo mi je mudrost tisine, mantru istine, ostrinu dubine ponora u koji sam upala i iz kog sam izasla sama. Necije je nicije, moje je nicije. Pripada li onda istom? Zagrljaju ili ponoru? Moguce i jednom i drugom. Moguce. Na momente bih se zagrcnula otkricem a onda nadjem neku plavu tacku horizonta, topao zagrljaj sveta, mudrost Univerzuma i spoznaju da sam otisla dovoljno svesna da tamo odakle sam posla nisam bila dovoljno zeljena, voljena, vidjena, shvacena, prihvacena, nisam bila… Pa da, jednostavno je samo to dovoljno  nisam bila
…zato sam otisla da se osvrtom prepoznam na skroz nov nacin duha.
Mozda negde u vama otimate sebe od svega sto se nakalemilo u godinama iza. Znajte, u godinama ispred moracete se odreci svega toga i prihvatiti da se tako ne zivi. Prazni su oni koji veruju da se odricanjem licnosti, ljudi, sebe, srece, ponosa, ega, pehara mudrosti, strasti, moze biti velik. Ne. Izmice vam mozda nesto bitno, jer za biti velik, treba srce uz um da stoji. Ko se jednog od ta dva odrekao nije nigde. Samo lebdi negde na nicijoj zemlji duha i puta. Ako to na vreme prepoznate, mozda otkrijete koliko je lako na kraju biti to sve sto je u vama i cemu idete uporno i naporno. Korak mora biti lak, vedar, srcem otvoren. A oni koji vole ne koracaju, oni lebde zemljom ka svemu sto pozele. I ako volite nista drugo ne bi smeli da radite. Volite.
Tezak je korak kad u njemu vucete buducnost u proslost, zar ne? Sudbini se ne moze umaci. Ne sudite sebi ako ste to shvatili. Ja necu sigurno. Vise necu. Suditi sebi je previse lako, pustite da zivot sam presudi.
Ja sam put srca, kroz mene dosezu cilj…Ja sam put i lek, cudotvorni lek za svaku boljku, moja rec je melem i Ja sam melem ljudima
Kad umre dan u zagrljaju noci, da nikad vise ne osvane, mozda ce i smisao prestati, a mozda cu i ja pozeleti da se vratim onome iza. Do tad, lutacu recju i srcem daleko… Slobodna. Semper.
* * *
‘Jutro te zatice opet na istom mestu. U zoru kraj mora.’
– Jeste. Opet sam tu. I bicu… Jos dugo cu biti.
‘Da li neki novi delovi tebe ustaju polako odlucni da promene ono ispred?’, pita je mudrim pogledom daljina. Smeje se dok ga gleda.
– Promenilo se. Vec se promenilo. Ono ispred je vec promenjeno. Ustalo je sve u meni…
‘Znaci neces se vracati?’
– Ne. Necu se vracati.
‘Mozda je to tvoj put. Saznaces. Jesi li rekla i Njemu?’
– Ne. On je sam izbrisao put iza mene. Ostavio mi samo ono ispred da uzmem i ispunim tisinom zauvek.
‘Semper…znaci tako. Mudrost je ono sto ti je ostavio da te vodi ma koliko ti tuge otimalo iz grudi divnih snova. Pusti da buducnost vrati vreme. Znas vec…’
– Znam. Semper…vraticu vreme, vratiti se necu. Zalim, zalicu, ali istrajacu.
‘Slobodna si. Zagrljaj zivota je sloboda. Uzmi to, vidis da ti se nudi.’
– Uzimam. Trebali bi svi, zar ne?
‘Uzimaju samo oni koji gledaju srcem, kukavice ne uzimaju.’
Klimnula je glavom i zagledala se u horizont trazeci put kojim se vise nece vratiti, jer ovaj drugi je vec nasla.

Leave a comment