ČEŽNJA KIŠNIH KAPI

Izašla je na ulicu te noći u nadi da će kišom sprati tragove kojima je pošla. Moguće i izvodljivo ako dovoljno dugo hodaš u nepoznatom pravcu da te svi zaborave. Tako je mislila. 
Ipak, da li je baš to želela? 
Neodlučnog koraka, još neodlučnijeg srca, ustalasanih misli koje od udara svake kapi kiše poremete sliku koju vidi u baricama ispred sebe. Odlučila je da luta. Bilo kuda. Samo da pusti noge da prate misli ili možda srce. Uskladiti ritam nije bilo lako. Nešto u njoj se kovitlalo, kao oluja na ulicama usnulog grada. 
“Kuda ćeš sada, lezi, spavaj, mislim na tebe, ljubim te…” – pisao joj je dok je oblačila mantil od snova, čizme od zvezda noći za sve milje života koje je čekaju. 
Ostatak kolumne množete pročitati klikom na sliku 
 

Leave a comment