Čekaš li još uvek? 

Žurićeš sa vrata da prepričaš mu dan.

Da kažeš mu kako te zbunjuje potreba žena da budu iste, napumpanih usana i torbom poznatog dizajnera, bez imalo potrebe da zavire u svoje sopstvo, čitaju, filozofiraju, budu zaigrane a lepe, putuju i posete najnoviju pozorišnu predstavu. Žurićeš da ga zagrliš, da se smejete. Žurićeš da mu prepričaš dan sa čudacima, intelektualcima, svoje snove i sumnje. Biće ti simpatično da mu poveriš udvaranja intelektualca iz Brazila.

Nasuće vam čašu vina i dok skidaš odeću i ostaješ u čipkastom donjem vešu, bosih stopala pregazićeš sva nedostajanja, sve tišine i samoće, sva čekanja da napokon dođeš kući. Njemu.

Žurićeš mu verujući da vidi, želi, da će ti nekad čitati poslednje poglavlje omiljenog romana dok uživaš u peni mirisne kupke, a posle toga i sam će uronivši u istu uživati tebe i mirise.

Žurićeš mu, jer to rade svi koji vole, jer za njih ne postoje drugi, bolji, vredniji, važniji, jer se njima govori sve, deli sve, sa njima se želi sve. Mislićeš da žuriš u jednako željenu žurbu čekanja i proći će ti par godina dok ne shvatiš da si žurila nekome ko je emocionalno zatvoren, suzdržan, sebičan i hladan. Nekome koga nije briga da li govoriš ili ćutiš, da li se smeješ ili plačeš.

Proći će ti godine bez povratne žurbe, bez priče sa vrata kakav mu je bio dan i o čemu sanja.

Izgorećeš u čekanjima da mu postaneš važna koliko i usrana fudbalska utakmica kojoj se predaje ceo, umesto da u tebi žureći pronađe oslonac, utočište, želju, sebe. Da pronađe dom.

Proći će užurbanost, proći će čekanja, proći će i godine kada jednog dana uđeš preko praga tromog koraka i usamljene duše, ne očekujući razgovor, strast, poglede, poverenje, mirise želja i sjaja u očima koje su čekale. Proći će, jer te oči te nikad nisu čekale, želele, nikad se prosule ka tebi i za tebe nisu. Neće biti simpatičnih priča o lepim devojkama, samo tajne o ženama sa kojima vodi noćne prepiske, laži i prevrtljive strane jednog lica i znaćeš ti istinu mila moja kakva god ona bila, ali ćeš je progutati i ćutati.

I utihnuće sve, osim praznine.

Neće biti planova, putovanja, nećeš imati uspomene za sutra, niti sjaj u oku. Nećeš imati ni godišnjicu, ni venčanje, ni decu.

Imaćeš gorak ukus godina da mu nisi bila dovoljno dobra, da si bila druge vere, drugačija jer si kao budala žurila, verovala, čekala, snove gradila, vizije planetom prosipala a nikad tražila fake torbe i botox tretmane, niti prevrtala očima i bila dovoljno glupa da progutaš svakodnevnicu jedne prazne žene zadovoljene krpom iz TC,  usputnim mrvama pažnje i izveštačenim gestama poverenja. Želela si dušu, bliskost, poverenje, odraz u očima naspram sebe. Dobila si podsmeh, prezir, osudu, kalup u koji se trebaš uklopiti.

Nećeš se više radovati povratku u kuću bez kuće, nećeš želeti boraviti u njoj dok na TV-u odzvanja još jedan penal nekog nebitnog tima ali bitnijeg nego što si ti sama, na koji je sigurno uložio poslednjih par eura verujući u to ‘još ovog puta’ koje nikada neće završiti.

Umoriće te lažni nalozi po sajtovima gde će željno čekati svetlo one prave, glumeći pred tobom zrelog i iskrenog mužjaka jasno ti dajući signale očajnika da nije ni zreo, ni dovoljno iskren da na pola svoga života nešto od njega zaista i napravi.

Ispovraćaćeš svo čekanje jednog dana u lavabo us*ane boje, jer će ti želudac okrenuti laž koja živi među zidovima gde je ljubav trebala živeti. Čekanje da prestane gluma, da se taj osmeh lažnjaka pretvori u iskren osmeh čoveka koji se ne pretvara u olupinu kada pređe kućni prag, postaće samo praznina u kojoj žive duša koja je izgubila boje čekajući da ih pomeša sa ljubavlju i olupina u koju nikad duša provirila nije.

Zato mila moja, ne čekaj!

Ne čekaj kuje da ostave muževe, jer da su čega vredni ne bi jurcali okolo praveći decu i bludničili a potom ponizno puzeći ženi i sitnoj deci na prag dolazili. Ne čekaj olinjale matore momke što ni majci više nisu dobri, ti će mila da se skrase kad naprave nekom detetu dete, nakon kupljene krpe ili poklonjenih sisa iz epruvete.

Ne čekaj one što se nedeljom krste i mole, a preko nedelje porno sajtovima plaćaju premije ne bi li našli idealnu, glupu a lepu, dovoljno kurvastu, ali i dovoljno poniznu i slepu. Ne čekaj ni one u kojima ne vidiš ništa sem njih samih. U njihovom ogledalu nema mesta za tvoj lik.

I kada pomisliš da je vreme da sačekaš na put oko sveta, letovanje, vikend u Parizu, dijamante u kosi od lišća na mostu Ponte Vekio…jer on ima još par rata za auto, tri rate za kredit, pet rata za bivše žene i devojke, bezbroj rata za laži, ne čekaj, spakuj se i živi.

I ako ti je već prošlo nešto vremena na čekanje, ma ne žali, ne krivi sebe, nego osedlaj konja i beži.

Beži *ebote i živi!

 

 

*** svaka sličnost sa stvarnim likovima ovog puta je namerna. Lekcije su besplatne. 

Leave a comment