NADASVE LJUDSKI I NEČASNO

Pogledaj u sebe i naci ces svetlo.
Rekao je neko, a ja sam pokupila onako hodajuci ivicom zivota i svojih i tudjih prica. Ima ih… Previse i premalo. Nekome su divne pa ih dele kao poklone i osmehe. Nekome bas i nisu, pa ih kriju ne znajuci da one same nadju put da stanu pred sve nas ne bi li nas necemu naucile. Ipak smo ljudi, zar ne? Ili bi barem tome trebali da tezimo s’ vremena na vreme, a mozda i cesce. Zaboravimo se… Istina. Pustimo da ovladaju nama neke mracne sile nasih ludih potreba i sebicnosti dusa (ako se to moze nazvati sebicnost duse), ali smo zaista nekad tako mali sami pred sobom. Kakvi li smo onda pred svima drugima? Kakvi li cemo otici i u kom obliku Bogu na ispovest ako vec sada znamo da smo se negde, o neke ljude ogresili ili se pravimo samo da ne znamo? Ko zna…
Danima mi iskacu neki divni ljudi. Prosto se pitam kojim sam ih cudom zasluzila, kako, gde, kojim delom srca povukla i zakacila da ih ponesem kroz ove dane, nedelje, kroz ovaj zivot sto mi se prosuo na put?! Mozda ne bih trebala ni da se pitam. Sa razlogom, svrhom i svojom misijom, svako od njih je tu. Neki me nikada nisu ni videli, dodirnuli, udahnuli, ali su tu. Prisutniji su nego neki koji su to sve uradili, pa cak i vise. Pitam se tako onda, u tisini noci, kada evo ostanem sama, da li smo svi mi svesni koliko je malo potrebno da se bude covek pre svega sam u sebi, a zatim i pred drugima? Mislim da nismo svesni kako sebe, tako ni te cinjenice i lakoce postanja usuda u nama koji nam daju kako cast tako i necast. Sramotno i tuzno je koliko ne vidimo nekada. Ipak, desi se i da progledamo. Neki kasno, prekasno. Neki na vreme.Tih divnih ljudi, kao sto rekoh otkrivam sve vise. U onim slucajnim, malim znacima, divnim recima, pogledima, savetima, koracima u koje sam ukoracila koliko svesno toliko kunem se i nesvesno. Nisam ni znala koliko se mozete ogledati u tudjem pogledu a da ga niste jos uvek ni sreli. Mozda u tome i jeste car ovoga zivotno zemaljskog koje nas vodi u nadzemaljsko i buduce.
Ne spavam. Nocima ne spavam. Vredno se slazu nizovi reci i verujem da imaju sled, smisao, red i nameru. Otkricu je kasnije. Mnogo kasnije. Ima tu nespavanja i od neke tihe patnje i tuge za nekim proslim i davnim, sto me zazulja svako malo i pobuni se suzama u meni kada me niko ne vidi. Niko osim noci. A noc je uglavnom saveznik u svemu, zar nije? I u radu, i u tajnama, i u ljubavi, i u pisanju, i u dramama, i divnim susretima, obelezjima. Svako je nekome neko divno obelezje zivota. I nedostaje mi jedno divno obelezje mog zivota, ali se ne usudjujem cak ni da kazem, a kamoli pozelim. Nedostaje mi do ludila, do nemoci, do noci u kojima se izgara od nemogucnosti lova na snove. Nedostaje mi do strasnog priznanja da sam ostala sama delom sebe koji je tako divno bio ispunjen, a da mi je umesto tog dela doslo toliko novih, divnih ljudi koji toga nisu ni svesni. Ipak, neka se praznina ne moze popuniti drugim bicima, dusama. Praznina ostaje praznina. Seta, tuga i misao da je nosis, uspavljujes se njome, tesis, urlas sam na sebe i grlis kada te niko vise ne grli i ne namerava to ciniti. Kako? Ne znam. Iskreno, tesko, pretesko, ali nekako valjda otkrijes vremenom sam…
Stalno se pitam jedno isto pitanje, ali ga ne izgovaram. Pitam se u sebi, onako tiho, u noci, kada mi niko ni misli ne moze cuti. Nema ni odgovora vise. Nema vise nicega… Ostala je pozutela sveska sa ispisanim recima koje su se nanizale godinama negde iz srca, kroz prste i vreme. Ostalo je ispresovano, suvo cvece koje po starim i dragim knjigama izviruje svojim peteljkama… Ostalo je nedoreceno i tuzno da me goni napred i da se ne osvrcem cak ni kada zapnem i padnem krvavih stopala, kolena, ruku, duse. Casno i necasno, nadasve ljudski sta li je to u nama na kraju svega? Mozemo li dalje tako ili cemo samo da se spotaknemo negde i umremo na olupinama nasih neispunjenja, neoprostenih dela i reci, neutazenih zelja i ugaslih pogleda?! Ne znam ni to.
Divni se ljudi otkrivaju na ovom mom putu, recima, delima, pogledima koje ne sretoh jos uvek, ali neizmerno zahvalno punog srca im se radujem. Nasmejali su me vise nego par godina koje ostavljam za sobom. Nisu ni svesni toga, niti pomisao imaju da bi mogli biti. Volela bih da ih mogu sakupiti sve u jedan zagrljaj u kom bi culi sve sto ne umem da kazem, a ne umem. Ja umem da pisem. I to znaju mnogi. Jedan moj prijatelj, kada mu napisem poruku od dva toma, ljudski casno nazove i kaze: “Ok, ti volis da pises, ali ja volim da pricam.” i ja to jako volim, jer svako na svoj nacin daje sebe. Drugi drag prijatelj, jos nevidjen a vec mi je prijatelj dusom, spotakao me o moje sopstvene reci i sapletoh se kao dete koje tek uci da hoda, kao da nikad nisam napisala ni rec. Ali kada bi znao, a znace, da mi je govor olovka, shvatio bi koliko moja tisina nekad i tek na kraju probudjena razgovorljivost daju smisao i sve neizrecivo. Ima ih… Ali ima i onih kojima sam sebe dala najvise. Boze, koliko sam i govorila i pisala, a nisu me culi. Nisu ni zeleli, to vidim tek sada. Kako me to kida u dusi i boli, ne smem ni sebi da priznam, a kamoli vama. Divno sam pisala, divno sam volela, divno sam pruzala sebe, divno i nadasve verujem casno i ljudski koliko sam umela i mogla iz sebe. Ipak, nije bilo dovoljno…ili nije znacilo dovoljno. Sada ni to vise necu znati, ali da me boli, boli me. Zato valjda i nastaju romani, price, knjige, pesme, besane noci, divna poznanstva slicnih i one tihe tuzbalice u kojima kazes tisinom sve, a ne kazes opet nista. Kada bih mogla da se osvrnem samo i da ugledam iza sebe to nesto, tog nekoga koga uporno trazim, mozda bih bila mirnija, mozda bi sve imalo smisla, mozda bih bila i srecnija i smejala se onako zaista, a ne samo smejala s’ vremena na vreme pored ovih divnih ljudi. Kada bih mogla…osvrnula bih se.
Zasto to ne radim? Zato sto znam da iza mene nema nikoga koga cu ugledati kako isto tako ceznjivo gleda u mom pravcu, isto tako tisinom ispisuje i govori. Zato sto znam da ako se osvrnem veca ce mi bol i tuga biti sto nikoga necu zateci iza, nego sto cu verovati i nadati se da je mozda ipak neko krenuo za mnom, nekada i negde…jednom… Mada znam da nije… Znam. Razumete? A ipak, i pored tih necasno casnih i ljudskih osobina u onima koje volimo, ima eto i necasno casnih u onima koje srecemo a tek cemo mozda da zavolimo, na neki nov i nadasve ljudski nacin. Obican.
Ni jedan zivot nije obican, niti prica istog. Svaki je poseban, vas, moj, njihov. I nikada nemojte da mrzite, volite, neprastate, odlazite, rusite, lomite, gazite i ne trazite, ako znate da u vama nesto i dalje gori, tinja, pece… Peci ce vas jos dugo, budite sigurni, a kada prodje dovoljno vremena da vas udari po sred lica kao samar onog ljudskog, necete vise moci promeniti ama bas nista. Nista.
Nikad ne odlazite od nikoga a da mu niste oprostili. Pa makar vas to bolelo vise nego sva dobrota i casnost ljudi koje srecete a koju niste nasli u onima koje ostavljate. Ne mogu svi to. Vi pokusajte. Ja sam pokusala. Pokusavacu i dalje. Samo se necu osvrtati…to ne mogu. Znam da tamo niko vise ne ceka na mene, pa zato i gledam samo napred i cutim svu tisinu i tezinu koja se moze precutati, a ne sme nekad cak ni napisati. Suze speru noc, a jutro donese divne, drage ljude…svima nama… I meni i vama.
Prozivite price svog zivota bez ega, ponosa i lazi. Samo im dajte sansu da budu ono sto jesu, divne i nadasve necasno, casne i ljudske, a vase. I nikad ne zalite za onim sto je bilo… Mozete samo kao ja da zalite sto nekih vise nema, ali da cutite vecnoscu i spirate suzama kada niko ne gleda. I ne osvrcite se ako znate da iza nema nikoga ko ide ka vama… Ne radite to sebi. Znam sta pricam.
Osvrnuh se ponovo pre neki dan krisom, ali opet nije bilo nikoga…Sada znam da nikada i nece.

Leave a comment