BOSONOGA NEVESTA

Ne osvrći se za onim što je prošlo. Ne radi to! – čućeš iza sebe…
To ćete uvek čuti kada odlučite da je nečega/nekoga dosta. Odvraćaće vas od sećanja, od pričanja, od slušanja i osluškivanja koraka iz daljine, od radosti u toj nesreći koja vas je snašla ili ste je vi snašli. Ali zar je sve uvek nesreća ako se desi a mi doživimo tragično? Zar je sve uvek po pravilu loše ili mi sami projektujemo da je tako?

U maniru prolećnog prestupnika, istupiću. Nisam se oglašavala dugo. Zamrli su duhovi i sećanja, usnuli su mi eto bili svi vragovi i popovi, sve želje i nade, muzika i koraci. Danas ih prizivam, oživljavam, nosim čiste duše dalje. Pisaću opet…

Nije me briga da li je loše, da li ste tužni ili ste u fazi oslobađanja i praštanja pa sad ne želite spominjati i doticati prošlo.
Dotaći ću. Probuditi. Poljubiti. Oživeti. Usuditi se.
I vidim korak koji je probuđen, nikad lakši i radosniji. Vidim ga jasno kao što sam gledala nekada, ne tako davno. Samo sam odbijala da volim, da prihvatim da je tako. Odbijala sam da budem srećna, da pričam, da se sećam, da verujem, da se nadam, da želim, da gorim, da držim budnu ženu u sebi. Danas se nešto pomerilo, promenilo, sazrelo me dotaklo u nutrini tišine u kojoj sam već dugo. Tu je! Pa kako? Mislila sam da više nije tu… 
 
Raduje me što je tu mada se čudim tome. Prihvatanje onog što je prošlo obično nije lako, ali je neminovno jer u protivnom, živećete prognani sami iz sebe, lutajući ko zna kuda. Lutala sam. Stala sam. Tu sam. Korak me svrbi da ga usmerim u prošlo, ali idem napred, ne osvrćem se za sobom od danas. Ne vučem tone tereta, niti se nadam onome što sam nekad videla. Nadam se onome što sada želim da vidim, a to što sam volela i dalje je tu. Na novi način, na moj način. Nosim ga u koraku, u želji, u pogledu, u snovima, u dodirima koje danas dajem i primam. To prošlo je tu zauvek. Kuca u meni, dok je mene. 
 
I sada znam, jednog dana, taj korak ću opet videti jasno, ispred sebe, ne kako odlazi od mene, već kako ide ka meni. Meni. Videću ga kako se osmehuje onako kako pamtim, kako golica utrobu i greje onako kako jedino umem da osećam. Videću sjaj u oku, drhtaj straha da li sam ga ponela sa sobom kada sam iskoračila iz prošlog i radost olakšanja kada shvati da jesam. Jednog dana, koji nije tako daleko, možda nas samo večnost deli od njega, ali tu je, osećam da je tu, samo treba da koračam još malo, srešćemo se opet moj neutaženi žar i ja. Kakva će to sreća poteći u nama! 
 
Možda budem kraj reke, možda na ulicama starog poznatog grada. Možda budem sedela na klupi kraj Laze, možda na pesku kraj Rajne… Možda na De Solu budem ispijala ness kafu (Bože koliko je dugo nisam pila! Dve godine!) i nogama kroz vodu slala signale… Možda ni na jednom od tih mesta, ali pre nego se razletim poljanama sveta ili mojom ravnicom, u prahu koji će nositi i mene i tebe i sve nas, ti i ja bićemo zajedno i srećni.  Da li je to život ili nešto izvan života, probudiće nas kada bude vreme, kada oboje shvatimo da koračamo u istom smeru, samo se još uvek ne vidimo. 
 
Potraži me, eto. 
Možda se bojiš, možda ne smeš, možda si odustao od života, ali ne odustaj nikada. Tu sam ja negde…mesim oblake u lepinje, snove zauzdavam da vrisnu žestinom koju si toliko u meni voleo, bosa se ne usuđujem zakoračiti, ali od danas opet hoću… Možda kad stopalima svojim dodirnem drevno tlo, gde god ono to bilo, možda osetiš da se u zemlji nešto pomerilo, začelo, probudilo, pa me potražiš. Potraži me. Biću kraj reke…kao i uvek. Pisaću priče onima koji ostaju posle i dolaze nakon tih posle. Sanjaću da te vidim kako ideš prema meni i slušati tu divnu sevdalinku iz daljine koju samo retki znaju svirati, a još ređi čuti tamo gde je tišina duboka da je moraš razgrtati hrabrošću i ludošću. Potraži me kada objavim novu knjigu i pusti muziku koju si maštao da ćeš puštati jednog dana. Potraži me čak i ako me ne osećaš, ne vidiš, ne čuješ, tu sam. Potraži me dok sam još tu, a i ako odem, reći ću im da me smeste na neku policu stranih autora i pošalju kući na policu zavičajnih…da me ti možeš naći. Biću tamo, između korica svojih snova i života. Jedino…
…tad mi lika neće više biti. Korak će početi da bledi, a strast će vetrom preko ravnice raznositi reči i priče… Tad možda osetiš kako je to kad nekoga nema više, a i dalje je tu. Ne znam…možda pre toga sretnemo dušu jedno drugog na nekom mestu sličnom našem. 
 
Ne udah se eto…ali, prošlo se venčalo sa budućim sada. I mogu ti reći, lepše nije moglo. Ja bosa, haljina od sna i maslačka. Ti bos, košulja od belog klasja. Meni je dovoljno. Samo kad sam te ponovo u sebi našla. Klasici ruski su za nas, da nas slave i žive. 
 

Leave a comment