RADIĆU SAMO ONO ŠTO VOLIM

Bajke leže  u svima nama kao semenke. Potreban je samo dašak vetra da ih razveje, raznese, da se prime na nekom plodnom tlu čežnji.

 Pitaju me često neke nelogične stvari. Zašto pišem? Zašto nisam napisala roman u drugoj formi? Zašto se ne ugledam na jednu trenutno popularnu spisateljicu i ne preoblikujem reči ne bih li privukla masu? Zašto ne napravim skandal kojim ću napraviti osvrt na sebe? Zašto… hmm.
Pišem jer volim, jer je to moj udah, jer sam pisanje Ja. Moje suštinsko i iskonsko biće koje ne bi bilo živo da se u njega ne upletu sve te reči, emocije, sva ta moćna slovna mesta kojima udahnem malo vetra nostalgije i pustim ih da se razlete. Ne smatram da neko treba da razume moju potrebu za pisanjem, ali isto tako ne smatram ni da znam sve. Učim svaki dan. Iznova i iznova.
Čitam. Do iznemoglosti čitam i vučem neprestano neke knjige u torbama, kolima, kada pođem u krevet. Smatram da je čitanje moja duhovna hrana, ona koja ostane, ne potroši se. Večna energija onih koji žele.
Kada me je jedna književnica pitala “Ne razumem zašto si napisala u ovoj formi roman? Nikako da uđeš u radnju.”, bilo mi je smešno i nisam osećala veliku potrebu da joj objašnjavam da je radnja započela prvom rečju romana i da školski, priučeni metod ‘napiši uvod, razradu i zaključak’ nije obavezan i potreban. O tome vas uče na radionicama, na taj način vas disciplinuju, a ono što sami gradite u svom stilu pisanja vremenom jeste sloboda koju osetite u sebi, naučite pustiti da živi, a nakon toga joj dati formu da se pretočena u reči može čitati iznova i iznova. Ni moja duga rečenica ne smeta onima koji su umeli da isprate Andrićevu, za koje mi rekoše da bi se lepo pratile. Moguće da nam je žica bila od iste fele ili smo nasađeni na trnov žbun naučili drugačije nizati.

Najlakše za pisca je napisati roman – priču koju kada pročitate više ne morate čitati – priča je ispričana. Najteže za pisca je napisati roman kome će se vraćati mnoge duše i nakon njegove, zavirivati u njega s vremena na vreme i uplesti se u likove koji žive radnju od prvog reda. 

Ne volim da ličim. Volim da sam svoja. Ne u smislu da sam divljakuša (mada volim biti i divlja), već u smislu da mi formu ne kalupe, ne vezuju u lance i ne igraju mi se mislima. Volim da me čitate vi koji se u mojim rečima pronalazite, kroz njih nešto svoje udahnete, nekim se njihovim ili svojim tragovima s vremena na vreme vratite. Oni koji u meni traže sličnosti sa drugima, traže ih na pogrešnim mestima.
Zašto ne biste potražili mene u mojim redovima? Ili možda sebe?

Niži ti misli kako ti hoćeš, meni ne smeta, ali u moje se ne petljaj ako nisi hodao  mojim bosim stopalima po vrelini života.  

Volim dobre preporuke. Dobru knjigu. Dobru misao podeljenu iza kulisa, dobru životnu krilaticu, one male simbole koje svako od nas ima. Svi smo mi na svoj način pisci svog života. Neko piše, neko priča, neko slika, neko ćuti, neko plače, neko sanja…neko čeka, a neko nikad ništa.
Ne čekajte! Birajte ono što volite, ono što ste vi. Usudite se biti najbolja verzija svoje vizije i živeti je ne obazirući se na one što ‘misle’ da umeju bolje i ‘reći će’ vam kako smatraju da je ispravnije. Zar vi ne umete sami da mislite? Zar svaki sud koji vam neko uputi mora biti uzet u razmatranje? Zar je potrebno da vam neko kaže da ste dovoljno dobri ili niste to da bi vi odlučili hoćete li slediti svoj životni poziv ili čekati u tišini da se nešto promeni?  Da li su ti BAŠ TOLIKO dobri i veliki kada sebi daju za pravo gurati nos u tuđa posla? 🙂
Danas sam pročitala nešto sjajno baš na tu temu.

Guraj nos u knjige, bolje nego u tuđe živote. 

Kako bi to bilo jednostavno, svako gleda svoja posla, a na pravi način je deo života koji ga okružuju. Koliko bi jednostavnije bilo i za vas kada biste se usudili uhvatiti svoju misao a ne uklapali je u tuđu formu. Koliko bi tek jednostavnije bilo kada bi birali da budete slobodni od predrasuda, od okova, od budala oko sebe, od ljudi koji vas zovu samo kada im nešto treba, oslobođeni negativne energije i svega što stiže do vas, a nije vaš broj cipela.
Ako mene pitate, biram da radim ono što volim, makar bosa hodala životom. Nije pravilo da svaki par stopala ima svoj par cipela u ovom životu. Zašto bi to bilo pravilo?

Možda je baš mom životu namenjeno da bosim stopalima osetim svaku emociju titraja Zemlje i probudim koracima uspavano i drevno, još u tome uživajući. A vi za to vreme birajte svoje cipele, meni ne smeta. 

Želite da putujete svetom, čitate knjige i pišete divne ljubavne priče?
Šta čekate? Koga?
Želite da pravite divne kolače i snimate video priloge o divljim kupinama po šumama?
Još ste tu? Da sam na vašem mestu, već bih bila u šumi!
Želite da živite ovaj život nesputano i da svaki trenutak bude uživanje?
Živite!

Nije život aplauz i masa koja pomahnitalo jurca za vama. Život je mir u duši, radost malih stvari, birati da radite ono što volite .

Čitam danas o mom najdražem, Mikelanđelu i kročim pločnicima Firence ovog puta u mislima, ali nadam se skorom povratku i sve što vam mogu reći ako niste pročitali knjigu, pročitajte je. On da nije verovao u sebe i da se povijao svakom vetru i šibi, danas bi umesto Davida u Dell Academiji bila neka žirafa, a Sikstinsku kapelu bi oslikao neki siroti moler iz Ravene…dok bi kupola crkve Svetog Petra (možda) bila samo vizija.

Mikelanđelo spusti glavu kao što to rade neme životinje. Nije imalo smisla da beži, jer bi se tada svađa morala nastaviti kasnije. Duboko u grlu odjeknuše mu reči njegove bake: “Pazienza! Strpljenja! Još se nije rodio čovek čiji se posao nije rodio zajedno sa njim.” – Agonija i ekstaza, Irving Stoun 

 

Leave a comment