Bića sa greškom

Već neko vreme radim isključivo sa ženama, a potajno se nadam da će se situacija okrenuti i da će biti i muškaraca među njima. Kako god okrenem, shvatam, žene su te koje će pre potražiti pomoć, postaviti pitanje, priznati da imaju problem ili makar biti svesne istog tražeći način da ga otklone. O muškom uglu, neki drugi put…

“Imam 39 godina i sama sam. Vidiš i sama gde radim, na sjajnom mestu i okružena sam muškarcima, od obrazovanih do neobrazovanih, ali svi su isti. Svi imaju problema sa kreditima, finansije su im u rasulu, neozbiljni su, neodgovorni, ne žele ozbiljnu vezu i sve se svodi samo na sex. Umorna sam od potrage i izlazaka.” Daniela 

“Toliko njih mi traži broj telefona, želi da odemo na piće, pokušava da me osvoji, privuče mi pažnju, a ja nisam zainteresovana. Ja želim nekoga ko je bogat, uglađen, ko lepo izgleda i ko će da me voli. Bila sam u Turskoj pre 3 meseca i stavila sam silikone. Sad izgledam još bolje, ali opet ne mogu da nađem nikoga ko je normalan.” Edita

“Ne planiram da se udajem! Danas nigde nećeš pronaći nikoga ko je zreo za tako nešto, ko želi porodicu, obaveze, ko će sa tobom da uloži u život, nekretninu, imati decu. Svi muškarci vole da imaju svoj život odvojen od našeg, da imaju svoj stan, auto, svoj konto. Šta će mi takav muškarac?” Gudrun

Razbolela sam se. Nisam imala novca da se lečim u Nemačkoj, a kada me je karcinom slomio on je odlučio da okrene leđa i meni i detetu. Ostala sam na ulici dok se on k*esao okolo sa švalerkom. Otišla sam u Ameriku i pobedila sebe, karcinom, a od njega se razvela.” Valentina

“Ne može jedan muškarac da uslovljava moj život, menja me i od mene očekuje da mu budem sluškinja, menjam mišljenje, budem potčinjena njegovim potrebama, samo zato jer ima pi*pek. Imam ja deset prstiju sa kojima mogu sebi da pružim veće zadovoljstvo nego on meni sa tim jednim, a tortura nije vredna istog!” Gordi

Moram priznati da se kroz sve ove razgovore sjajno zabavimo, nasmejemo, a da je situacija ozbiljna, ne poričemo. Nisam vam navodila sve priče od početka do kraja, niti neke zaista velike probleme sa kojima se žene suočavaju, ali suštinu ste shvatili i sami.

Koliko vas je spremno da se otvori do kraja životu, partneru, kompromisima a da opet ostane svoj?

Ponekad se sretnem sa stavom da je sve totalno crno i da se ništa ne može promeniti, a onda ne znam da li bih uzela malj i razbijala stavove koje je osoba izgradila ili bih je pustila da uvidi sama da se crno lako može obasjati ako se u nama upali svetlo spoznaje. Spoznaja obično dolazi kada već duboko zagazimo u razne dileme, pitanja, probleme, vrtlog samozavaranja i bol koji nekako dođe kao neminovni proces. Međutim, bol je zapamtite, početak rađanja nečeg divnog što vam pripada i što je već u vama. Zato ne odbijajte proći bol, ne odbijajte dozvoliti procese spoznaje i priznati sebi da ste u problemu. Kada problem dobije svoje mesto i jasan naziv, bez potrebe da ga guramo pod tepih, sakrivamo iza osmeha i uljuljkujući se u život koji nas guši, tada ga je lako i rešiti.

Rešenja su u nama i dolaze sa lakoćom kada ih pozovemo spremni na njih. 

Svaka situacija je drugačija, pa bi analiza automatski zahtevala par stotina stranica, a ne kolumnu, međutim ono što je učestalo jeste dilema i pitanje: “Kako naći partnera? i(li) Da li trebam ostati sa njim/njom da ne bih ostala(o) sam(a)?” 

Imam dva primera ovih dana.

1:

Muškarac i žena odlaze na Božićni trg prepun šarenila, veselja, mirisa nadolazećih želja praznika. Smeju se i uživaju u svakom koraku koji naprave zajedno, a ispred čarobnog vrtuljka na kome deca vijaju snove, uz Mozarta, uživaju u trenutku. Nije im teško da jedno drugom upadaju u reč, smehom se gurkaju, a uz čašu vina u običnoj, uličnoj kućici, osećaju se kao da su na posebnom mestu i vreme stoji. On je zaigran i rado provodi svoje vreme sa njom, uživa slušajući njen smeh i trudi se buditi ga i sam, a svoje misli deli preko čaše vina i nema problem biti intiman, svoj, saslušan, otvoren. Ona rado prihvata odraz lika u oku, sluša sa pažnjom i zaključuje da se uz njega oseća opušteno, veselo, zadovoljno. Veče može da traje u nedogled. Interesovanja su im slična, a stavovi otvoreni i spremni da koračaju jedni uz druge.

2:

Muškarac i žena odlaze na Božićni trg prepun šarenila, veselja, mirisa nadolazećih želja praznika. Ne smeju se i svako korača zaokupljen svoji mislima, ogrnut bukom praznične euforije. Ona ga vuče do čarobnog vrtuljka očekujući da će ga pokrenuti, probuditi u njemu radost deteta, ali ostaju i dalje da stoje svako za sebe, uz Mozarta i decu koja vijaju snove. Dete u njoj se raduje, ali tiho, da on ne čuje. Gužva imaginarnih ulica prepunih slatkiša i mirisa, sputava ih i ne čini opuštenima i radosnima, pa odlučuju da se sklone u kafić. Preko šolje vrelog napitka svako gleda u neku svoju viziju, ne deleći je i ne uključujući onog drugog u istu. Bliskost ne prelazi rub šolje, reči su forma i kalup. On je zatvoren, ona u sebi zadržava svet reči. Umesto građenja bliskosti i mostova jedno ka drugom, oni grade svet za sebe. On žuri kući da gleda fudbal dajući joj do znanja da interes za nju i nije velik, ona prihvata osveštena da sa njim nema više šta da traži osim ako ne želi da se samozavarava.

Praznici možda jesu najbolje vreme da se naše želje ostvare, greške oproste, ljubav pokloni, ali su i idealno vreme da se postave prava pitanja na koja sami sebi trebamo dati odgovore.

Tražimo li partnere koji su lepi, bogati, popularni i kriju se iza maske statusnih simbola, a u stvarnosti žive u dugovima da bi trend ispratili, ili one koji  su veseli, razigranog duha i gledaju nas kao božićni dar, koji su od poverenja i pouzdani?

Tražimo li svesno po istom kalupu ljude koji vizuelno odaju utisak sigurnosti, kraj kojih mislimo da izgledamo lepše i bolje, sa kojima ćemo biti viđeni ili upakovani u statusni simbol?

Koliko nam je zaista bitno da nas neko vidi onakve kakvi smo kada ostanemo sami sa sobom i koji su spremni čuti sve što bismo rekli samo sebi?

Koliko nas je spremno zaista pružiti šansu onome ko korača dušom, a ne lažnim sjajem?

Upitajte se pred praznike, da li provodite vreme uvek sa istim ljudima i mislite da ćete na partijima sresti svoju srodnu dušu, ali se to nikako ne dešava. Postavite sebe u situaciju da promenite društvo, okruženje, svoj način razmišljanja. Možda nije do ljudi sa kojima izlazite, možda oni samo nisu kompatibilni sa vama i zaslužuju nekoga ko je poput njih, a na vas čeka neko ko se raduje stvarima koje i vas vesele? Proverite na jednostavnom testu, izađite ponekad sa dve različite osobe, na isto mesto, na isti način, negde gde želite i volite, a onda osluškujte. U vama će duša jasno reći kako joj je. Na vama je hoćete li se lagati i ostati sa nekim verujući da će se promeniti, da ćete ga vi promeniti ili ćete sebi pružiti šansu da se smejete i bez problema uživate sa nekim ko vam je sličan?

Da li je teško naći odgovarajućeg partnera ili smo mi bića sa greškom kojima je lakše izgraditi i usvojiti uverenja o idealima pa poleteti za istima svesni da ćemo kad tad sleteti u blato i onda lizati svoje ogrebotine postajući svesni korak po korak da to nije za nas? Hoćemo li onda isto uverenje slediti iznova ili ćemo odbaciti sva uverenja i biti ono što jesmo, okruženi ljudima koji su slični nama? Hoćemo li uzaludno verovati da će se neko zbog nas promeniti, da će neko naučiti da dugovi nisu način života već problem, a da mi nismo dužni čekati spoznaju u njima o tome? Hoćemo li dozvoliti  da neko ne vidi i ne čuje našu radost ispred čarobnog vrtuljka ili ćemo ga pustiti da i dalje živi sa tim, ali bez nas, dok ćemo se mi radovati dalje i otvoreno to pokazivati onima koji vide slično? Hoćemo li ćutati ako nam nešto ne odgovara, spuštati glavu ako neko vrši nasilje verbalno/fizičko nad nama i praviti se da je to samo jedan loš dan i da će sutra biti bolje ili ćemo takvu osobu prijaviti i od nje otići što dalje? Treba li nam takva osoba? Koliki smo mazohisti da trpimo tugu, suze, batine, dugove, čekanja umesto da odemo dalje i nastavimo sa životom? Hoćemo li sedeti u uverenju da za nas ne postoji niko na ovom svetu i da su svi jednaki?

Hmm.. idealan nije niko, tu ste zaista u pravu. Ni vi, ni ja. Međutim, kriti se iza uverenja da će idealan doći, da ćemo ga pronaći negde, da ćemo nekoga promeniti da postane takav, uveriti da može biti takav, opravdati da je to samo danas, nije pomak sa mesta, već upadanje u mulj još dublje iz kog će biti potrebno mnogo snage izaći ukoliko ne preduzmemo nešto.

Život je lep.

Bića sa greškom su možda osobe sa divnom posebnošću. Trebamo samo umeti gledati srcem, ne očima.

Comments

  1. Pingback: RADIONICA: NAPRAVI PRVI KORAK KA PROMENI

Leave a comment