ADRESA SRCA

Običan susret dva glasa.

Gde ti je kuća sada?
– nemam je… Tačnije, jedina kuća mi je njegov zagrljaj…sve ostalo vreme sam beskućnik koji nosi sve svoje u srcu i nada se da će jednog dana negde opet imati svoj komadić prostora gde reči najlepše izviru…pišu se…
Nemaš to?! Mislio sam da imaš…
– pogrešno si mislio… Nikad me nisi pitao, sećaš se kako si me znao zateći tamo kako pišem udubljena, mirna i sretna…uz čašu vina i zvuk teniske loptice iz dvorišta sa terena koji se mešao sa pojem ptica iz one divljine… Sinoć sam se setila te divljine…i kako sam se uvek bojala ići sama noću do ulaza…
Sećam se…trčala bi da ukucaš šifru i preletela sve stepenice do sigurnosti stana… Prava si devojčica nekad…bojala si se nekih smešnih malih stvari a onih krupnih i velikih kojih smo se mi bojali ti nikad nisi… Udarila bi na njih i prešla preko kao velika… Žao mi je što više ne pišeš kao pre… Uvek si govorila da si srećna i dobro samo kada pišeš…
– pisaću…opet, jednom…negde…
Žao mi je što sam ti rekao one stvari…ali samo brinem za tebe… Kako možeš reći da si srećna ako nemaš dom i svoj kutak za pisanje?! Kako možeš?!
– mogu…dom je tamo gde ti je srce, zar ne? U njegovom zagrljaju je moj trenutno. Tamo sviće, tamo se smrkava, tamo se smeje i plače… Tamo se ne sanja isti ružan san i nekad se veruje da će možda jednom opet postojati sve ono čega sam se davno odrekla i da će negde nekad opet poteći moje reči.. Sretna sam.
Uočavam razliku… Ipak, ti si…znaš već…
– eto vidiš, zato sa tobom više ne pričam, zato sam se odrekla svih godina tebe i naših razgovora jer si pun predrasuda a ne vidiš da sam sretna i da je ta razlika jako velika i bitna… Šta je čovek?! Znaš li ti to?! Samo gomila kostiju, krvi i mesa. Duša ga čini onim posebnim delom sveta, srca i života! Zapamti to!
Žao mi je…
– meni nije. Volim ga i ako sutra stane svet zbog toga i bude sve kako misle predrasudom okupani i neverni životu i sudbini, bar znam da sam sledila sebe. Ako je taj osećaj pripadanja u njegovom zagrljaju sve što mi je život ostavio, prihvatila sam. Ne tragam za nečim daljim i drugim…mirna sam tek tad, u osvit, uz njega. Ne moraš prihvatiti, niti razumeti. Otišla sam. Sve mi je, jer mi je probudio osmeh, život i čujem srce kako kuca opet i leti nekome…nekome ko se ne boji da voli i bude uz mene. Drugo mi nije važno, makar živela jedan dan.
Srećan je čovek, nadam se da te zaslužuje. Ne mogu to da prihvatim…oprosti mi ali ne mogu. Budi srećna. Uvek ću ti biti prijatelj.
– hvala. Tamo sam gde trebam biti. Celim srcem to znam. A da li je vredan toga, sam će mi pokazati.

Leave a comment