A ŠTA TEBE MUČI?

Rast nikad nije bez promene.

Često će vas boleti, nešto vas ometati, nečemu ćete se ljutito pogledom okretati, a nekima u sebi sve po spisku sasuti. Oni hrabriji biće burniji, veštiji, rečitiji, glasniji,  možda i tiši, ali svakako spremniji da svoj rast ne prihvate zdravo za gotovo. Koji god da ste, u redu je.

Na čega reaguješ, tvoje je. Ono što vidiš, takođe je tvoje. Ljudi uvek polaze od sebe. To nemojte nikada zaboraviti. Može vam se učiniti da nešto sa vama nije u redu kada vam upute različite komentare, primedbe, počnu vas usmeravati savetima i dobronamernim prilikama, manipulacijama, ali ne brinite. Pustite ljude da rastu, potrebno im je to. Vi ste se samo našli na putu koji će im pomoći da to učine na bolji način, brži, možda lepši, možda i ne.

Kada vam ljudi postavljaju neumesna pitanja, nemojte im zameriti. Ne ljutite se. Ako vas pitaju zašto nemate dece, pročitajte i kolumnu Brune Šimleše, ali poslušajte i moje iskustvo. Ljudi će uvek misliti da znaju nešto više, nešto bolje, da su pozvani da čine stvari ili da komentarišu sa drugim ljudima ono što ih se apsolutno ne tiče. Pre par godina izgubila sam trudnoću spletom okolnosti, a nakon toga svake godine nekolicina bi se otkrila pozvanima da me pita usput “A zašto vi nemate dece?”; “Imate godina, vreme vam je.”; “Postoji li neki problem, da vam pomognem nekako?”; “Ima jedan sjajan lekar, mogu da vam ga preporučim.”; “I moja prijateljica je tako, dugo su se mučili…” i nebrojeno drugih prilika da mi se ukaže da oni imaju rešenje ili makar dobru volju za isto. Interesantno je, u početku me je ljutilo, a posle sam počela da ih posmatram sa zanimanjem i otkrivam sloj po sloj pitanjima “Šta li tebe muči?”.

Moj izbor je da li ću imati decu ili neću. Moja dobra volja je kao i vaša, hoću li na to pitanje udostojiti bilo koga odgovora. Ne smatram da mi nešto nedostaje zato što nisam rodila sebi čopor dece i zato što ne pišem novi roman o boji dečije stolice i prvim zubićima. Ne mislim ni da svaka žena treba po svaku cenu roditi dete. Nije svako za dete, da se razumemo. Poznajem mnogo parova kojima bi bolje bilo (i po decu pre svega) da ih nisu napravili i doneli na ovaj svet. Međutim, ugao posmatranja je moj.

Jedini odgovor koji ću vam dati na ovu temu i ako vas i dalje pitaju zašto nemate ili zašto imate samo jedno i njima slična, jeste rečenica koju sam davno čula od jedne meni izuzetno drage osobe, a tačna je.

Pazi sa kim imaš decu. Ako ih imaš sa budalom, nema ti mira i života.

Mislim da je sve jasno. Svako sam bira momenat, partnera, hoće li ili neće, na žalost poznajem i mnogo onih koji ne mogu, ali to se zaista ne tiče nikoga od vas/nas i takva pitanja vam neće poboljšati kvalitet života niti nešto bitno promeniti niti za vas, niti za upitanoga. Ili jednostavno, mada nije kulturno, uzvratite pitanjem

“A jeste li vi nešto skoro je*ali?”

i budite sigurni da će tema biti završena. I još nešto, ne brinite, nije sramota. Sve je to u redu i život. 🙂

Ima još situacija koje su mi posebno zanimljive. Slušam prijatelje kako se žale da partneri uvek bolje od njih znaju – šta je dobro za njih. Znaju šta bi trebalo da se jede u određeno doba godine, koji su poslovi prihvatljivi za njihov profil ličnosti, na koje se sportove treba upisati, koje knjige čitati, o čemu u društvu govoriti. Opasno klizav teren za ličnosti koje su zaista svoje i ne treba im niko da umesto njih misli. Da li ćete se baviti određenim zanimanjima ili nećete, odluka je vaša. Ukoliko vi nemate dovoljno samopouzdanja u sebe, naravno da ćete početi sumnjati u svoje kvalitete i preispitivati odluku o tome čime se bavite. Međutim, ukoliko savršeno dobro poznajete svoje mogućnosti i svesni ste da ih niste dosegli do maksimuma, da vam najbolje tek predstoji, onda jedino što vam nije potrebno u životu jesu partneri koji misle da sve znaju bolje od vas i po vas. O čemu ćete govoriti, izbor je vašeg duhovnog stanja, misli, odluka koju donosite u odnosu na sagovornika, ne u odnosu na nečije mišljenje o tome šta je ispravno a šta nije.

Šta je ispravno? Šta je normalno? Ko postavlja kriterijume za normalce neka mi pošalje da popunim anketu iz svog ugla.

Ne zaboravite, ljudi uvek polaze od sebe.

Ako smatraju da niste dovoljno sposobni za nešto, to nije zbog vas, to je iz razloga što sumnjaju u sebe. Ukoliko mi i dalje ne verujete, zapitajte se – možete li vi sami da živite ovaj život i radite ono što volite, družite se, putujete gde želite, birate ljude koji će činiti vaše blisko okruženje, šta ćete jesti, koji ćete komad odeće obući ovog jutra? Ukoliko je odgovor potvrdan, neko je na pogrešnom mestu. Ili vi, ili osoba koja vam pravi uputstvo za život. Šta vas sprečava otići korak dalje od takvih situacija i takvih osoba? To što vas sprečava to je vaš problem, ne osobe koja se igra vašim životom.

Pre neko veče, na prijemu gde ste mogli sresti šaku pisaca, šaku slikara, takođe i glumaca, nešto političara, čula sam deo jednog razgovora. Sve u svemu, rekli bi u jednim popularnim, žutim novinama – skupila se šaka jada da razmeni smisao im života. Ponoviću se, svako polazi od sebe. Naime, važi pravilo da umetnik uvek živi neku dramu. Meni je fascinantno kako oni koji nemaju u sebi žicu ludila koju nosi svako od nas umetnika, onu utkanu u dušu koju ispredaju svako malo, neguju i vole, čine svet njome toplijim mestom; misle da bi bio umetnik, slikar, pisac, glumac, moraš biti u teškom depresivnom stanju, razorenog života i po pravilu dok stvaraš okružen bocama opijata i alkoholnih esencija. Umetnici iz ugla političara su bića koja žive na margini. Umetnici iz ugla običnog smrtnika koji iza sebe ne ostavlja večan trag, samo su prljav i čudan svet koji priča o duhovnosti, piše o dalekim predelima tuđih vera i uverenja, seksu, smehu, radosti i očaju. Umetnici za umetnike, izvor su saznanja.

“Pišeš li još?”

  • Pišem.; a ja kao narator u dobrom komadu, vidim u pogledu upitanog da ostatak rečenice nije izgovoren i da je logičan samo onome ko bilo šta stvara. Naravno da piše, pa ne bi postojala da ne piše. To joj je svrha. Put. Mislim u sebi i pijuckam vino.

“Pročitao sam roman. Mnogo napet. Jesi li dobro? Imaš li sada neku novu priču u životu?”

  • Ne. Živim svoju staru priču. Sasvim mi je dobra.; uz nevericu odgovara upitana književnica sveta. I pisci ostanu bez reči, ne brinite. Samo onda kada shvate da ljudi ne razlikuju umetnost od realnosti.

Razgovor se brzo završio, a sagovornici napravili rotaciju, kako to obično biva na takvim prijemima. I književnica se našla ispred mene, dok je normalac pričao o političkoj sceni slikaru utopljenom u svoje boje nadajući se skorom spasu.

“Kako si? Sjajan ti je roman! Uživala sam!”, govorim.

  • Hvala na pitanju, super sam. Upravo radim na nastavku pa sam zaglibila u nebrojena istraživanja i ponekad izgubim pojam o vremenu. Nego, suprug i ja smo čitali pre neko veče tvoju kolumnu, smejali smo se i uživali. Treba nam više nekonvencionalnosti, duha, šamara ne probuđenima.; smejale smo se znajući obe kome je ovo bilo upućeno.

“Raduje me da gledamo u istom smeru. Hoćete li do nas skoro? Mogli bi da se družimo kraj reke.”

  • Baš bi mogli. Od kako sam izbacila novi roman, svi misle da sam se razvela, da sam u problemima, da sam u ku*cu iz samo njima znanog razloga. Novinari, normalci, ludaci, kako god okreneš. Pričaću ti. Kakva zamka paradoxa kada nemaš u sebi ludilo umetnika.

“O da, poznat mi je ugao posmatranja. Onda se vidimo za vikend. Čekamo vas.”

***

A ŠTA TEBE MUČI? mogao bi da bude naslov i jedne sjajne knjige. Kako god, budite sigurni da svako svoju muku muči, a da ponekad lakše to preusmeri kroz pitanja upućena vama. Zašto je to tako? Dublja je tema kojom možemo ploviti neki od narednih puta, do tada zapamtite, kroz šalu se najviše istine kaže, a kroz pitanja najbolje upoznaje osoba. Slušajte, to je sasvim dovoljno da čujete ono što vam se ne izgovara, misli, što negde u vazduhu visi.

I ne brinite, svako je lud na svoj način. Naša ludila nisu bezrazložna. Trebamo samo tuđa poštovati, ka svojima se okrenuti.

 

 

 

0

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *