Monte Carlo vs. Wiesbaden

Image

Bosanac i pčela

Image

Koliko jezika govoriš – toliko vrediš

Image

Sećam se da sam jedno jutro rešila “Idem da upišem kurs, moram da naučim jezik.” Volkshohschule i veliki hol prepun stranaca. Ne znam ni gde sam dišla, ni koga trebam potražiti, ni da li uopšte trebam. Uzela sam broj u gomili koja jednako izgubljeno gleda oko sebe kao i ja i stegnuto u šaci drži papirić čekajući svoj red. Sreća pa piše na engleskom gde je šta pa da mogu da se snađem. Znam šta hoću, ali ne znam koji je postupak. Naučiću u hodu. Kao i sve ostalo. Smešno mi je u isto vreme. Nedavno sam stajala pred stotinjak ljudi i ogolila sebe svojim rečima, a sada da mi barijera bude neznanje nemačkog jezika. Neće. Tako sam odlučila, tako će i biti.

maja wu uci jezik Dnevnik iz Nemačke: Koliko jezika govoriš, upravo toliko vrediš

Test provere znanja. Ma kog znanja?! Pa ja nikad nisam učila nemački jezik. Hvatala sam poslednjih par meseci na ulici po koju, u kući, na TV u uz kanale koje su mi svi preporučili „Samo gledaj nemačke serije i filmove, tako ćeš naučiti.“. Ma nije valjda. Što sam ih više gledala to sam bila zbunjenija i sve mi je delovalo složenije to buduće učenje jezika. A oduvek sam volela strane jezike i onu parolu staru, narodnu KOLIKO JEZIKA GOVORIŠ, TOLIKO VREDIŠ. Hmm… zbunjena pratim ženu u slušaonu prepunu Kineza, Španaca i ko zna koga sve. Dobijam test iz 3 dela. A1, A2, B1. Treba da odradim prvi koji se sastoji od 60 pitanja i jednog dela gde slušam komunikaciju između dve osobe i posle pišem sastav svojim rečima. Ma kojim rečima?! Došlo mi je da se smejem. Ipak, hajde da vidimo gde sam. A1 i samo dva pogrešna odgovora. Pa kako to?! Mora da je neka greška, ja i dalje ne znam ništa, mislim se u sebi. Uzimam test, sledi mi intervju sa čikom u uglu koji strpljivim osmehom kaže na nemačkom „Izvolite, sedite.“ Još ga i razumem. Zahvalim se i on pred mene stavlja novi papir. Pet rečenica a u svakoj nedostaje reč. Znam to. Pa to je lako. Popunim, on se smeška i kaže mi na nemačkom ono što ne razumem, da bi mi posle ponovio na engleskom. Nudi mi kurs, nudi kada da počnem, ja klimam glavom, a mislim se u šta sam to uletela, još mi se i dopada. I čujem sebe kako mu tražim intenzivni da imam što više časova i što više testova. Mora da sam i ja luda. On klima glavom uz neskinuti osmeh i daje mi ‘recept’ za novu školu.

Ceo tekst možete pročitati u Wannabiju, ovde

 

Nije EXIT ceo svet

Image

 

Mainz katedrala 

 

 

Mislila sam da ću vam pisati od početka, od samog mog dolaska u Nemačku, onako hronološki (školski) i jutros probudivši se negde pre svitanja, shvatim, nema šanse. To bi bilo jednako ludilu traženja knjiga od prve napisane da ih čitam tim redom. Pisaću vam po osećaju, trenutku, a vi ćete zajedno sa mnom napraviti puzzle pisane reči i mog osećaja kroz iskustva i lutanja.

Pre par meseci preselili smo se u Mainz.

Jednog dana moj životni saputnik i ja, otišli smo na kafu tamo, da vidimo kako izgleda, s obzirom da nije daleko od Frankfurta, da je neverovatno pominjan u raznim krugovima, a pre svega je Univerzitetski grad i poznat po literaturi i umetnosti. Moj osećaj kada sam kročila na pločnik koji odiše starim i podseća me na kuću? Neopisiv. Dotakneš tako nekad i samo dno, ali i samo drevno tlo života i znaš da si na pravom mestu, da tu pripadaš. Jednostavno je. Zaljubila sam se u Šilerov platz, u Gutenbergovu kuću muzej, u divne kaldrmom popločane starovekovne ulice koje podsećaju pomalo na Mletačku republiku, ali opet nisu ni u dodiru. A u samom srcu grada mir i tišina, toliko prisnih lokala, prelepih zdanja i Bogorodica na svakom koraku kao zaštitnik grada. Iznenadila sam se. Moja prva kafa u toj zbrci istorije i kulture iz mene je imulsivno izvukla reči: “Hoću ovde da živim!”

mainz 1 Dnevnik iz Nemačke: Nije EXIT ceo svet

I eto me. Tu sam. Ostavljam tragove mainzerskim sokacima, lutam ulicama koje mirišu na tajne i pružaju vam osećaj kao da ste na moru. Miriši svaki kamen, a ljudi su toliko obični, toliko poznato lični da vam se u prolazu jednostavno javljaju i osmehnu kada ih pogledate. Pronašla sam nešto što pruža osećaj neverovatnog pripadanja i gde mogu slobodno da kažem da mi je dom i da ga gradim sa uživanjem. Nova etapa ostvarivanja je krenula upravo tu.

Ostatak kolumne iz Wannabe Magazina možete pročitati Nije Exit ceo svet, Maja Wu DNEVNIK IZ NEMAČKE ceo tekst

uživajte i pratite i video dnevnik iz Nemačke na mom youtube kanalu

Pogledom me kupio

Image

Kajzer štrase. Ta ozloglašena ulica na koju vas prvo upozore da je izbegavate. Mi ljudi čudno funkcionišemo, kada nam neko kaže da nešto ne radimo, mi to prvo uradimo. Rekli su mi “Ne idi tamo, preko dana je ok. Uveče ćeš sresti ponor, opak pogled života, prostitutke koje vape za dobrim obrokom i svojim pasošem, makroe, ulične pucnjave, naše Balkance koji su otišli putem kojim se ređe ide u svetu iz kog potičeš ti… Ne idi tamo.”

Naravno da sam otišla prvo tamo.

Zaljubila sam se u Kajzer štrase na prvi pogled. Divna ulica, sa srednjevekovnim građevinama. Predugačka i prepuna svih nacija, kao po dogovoru da su se našli na istom mestu, duž tog nemačkog sokaka kom se ne nazire kraj. Tu su i fini lokali, restorani, banke, tu su i bordeli, noćni klubovi, ulične tezge, wurst za euro uz kari sos i čuveno jabukovo vino neki put. Svega tu ima. Ušetala sam u ulicu, kao da sam joj u pogled upala. I upijala sam je korak po korak. Bez udaha, oduševljena i opijena. Teško da neko može da razume moje oduševljenje. Nisam obična, više sam neobična. Nomad sam. Volim to što je sakriveno u tom vidnom i izloženom, što svi preskaču i prave se da ne vide. Vidim. Udišem. Usuđujem se i da napišem.

kaiserstasse maja wu1 Pogledom me kupio da ga ne zaboravim

Ugledah ga. Na samom početku. Divne plave oči, poprilično izgubljene i kosa boje pokošenog sena koja odavno nije videla pošten tretman i šampon. Njega nije ni bilo briga za tim. Tresao se u svom ponovnom naletu krize za opijatima koje je nemilice trošio ko zna koliko dugo, umotan u plavo ćebe i sedeći nešto dalje od Starbaksa. Nije ga bilo briga za nikoga, za ništa, osim za samog sebe. (da li je tako bilo?!) Steglo mi se nešto u grudima, sažalila sam se. Neka me tuga pritiskala tih dana posebno.

Nije mi se odlazilo iz Srbije, a odlazilo mi se, morala sam, bilo je vreme, potrošila sam je i morala sam načeti novi paket života i neke zemlje u kojoj se još nisam ostvarila. Zato sam tu. Da to ponovo sve napravim, pokušam, usudim se, pa da idem dalje… I otud tuga neka. Sve mi je nedostajalo, svi su mi nedostajali. Bila sam užasno sama tih dana i moja spoznaja života u tuđini je bila svest u dubini svesti “Ovde ćeš uvek biti sama. Okreni se sebi, sada imaš sebe napokon. Usudi se da se upoznaš, budeš drugačija, svoja. Nazad ne idi, napred koračaj makar suzama nekad spirala nepoznato. Proći će. Sve prođe na kraju.” I on mi se sažalio tih dana. Izvadih nešto para i ostavih mu, dok je on meni nepoznatim jezikom nešto govorio i gledao me pravo u oči. Sve što sam razumela bilo je “Danke.”, hvala. Nisam znala da mu kažem „nema na čemu”, samo sam se nekako osmehnula i zapamtila ga. Usvojen je bio istog trena.

(ostatak teksta možete pročitati u Wannabe magazinu klikom na nastavak kolumne POGLEDOM ME KUPIO DA GA NE ZABORAVIM, MAJA WU – WANNABE MAGAZINE

Uživajte!

GruS aus Deutschland