Put srca

Image

Love yourself

Image

Zašto u Nemačkoj nema kokičara?

Image

izvor fotografije wannabe magazine

Tu sam skoro godinu dana. Da, i meni samoj je čudno. Družim se sa nekim novim ljudima, istražujem novi način života sa primesama mog starog i uživam u otkriću da je upravo to ono što mi je trebalo u prošloj godini kada je došlo do zasićenja i samog vrha orbite u mom piramidalnom sistemu koji sam odabrala i gradila.

Mainz je grad koji me kupio. Podseća pomalo na neki izgubljeni vremenski grad u kome je sve moguće, a dokaz da je zaista tako jesu sve buduće priče koje ćete tek čitati. Čajanka na uglu kod antikvara, vino u kaldrmom popločanoj ulici snoviđenja, pijac koji uredno nikad ne možete uhvatiti istim danom pa se iznenadite i obradujete kada shvatite da je sam centar Mainzapreplavljen zelenišem, voćem, mirisnim đakonijama domaćina, nekad utorkom, nekad petkom, a nekad i subotom. Ko zna kojom metodom biraju dane, možda imaju neki tajni sistem, da niko ne provali kad su tamo, a da se svi obraduju. Uživam svaki put kada ih nanjušim iza ugla dok se spuštam u grad. Kao da mene čekaju sa svojim divnim cvećem i začinskim biljem. Šta ću, volim sve detalje života.

kokice 3 Dnevnik iz Nemačke: Zašto u Nemačkoj nema kokičara?!Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je svar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na njega, na sebe i na sva bića mogu da gledam s ljubavlju, s divljenjem i sa strahopoštovanjem.“ H. Hese

Hvala vam što me pratite!
Do sledeće kolumne sve vas pozdravljam iz Mainza. 
Maja Wu 

Srećan je ko ume da voli

Za ljubav se može reći isto što i za umetnost: onaj ko ume da voli samo ono što je veliko i beskrajno, siromašniji je od onoga koga i sitnica ushićuje. Continue Reading →

Balkanac poslodavac ili…

Image

Nije sve uvek onako kako nam se čini…

Februar je.

Pišem uveliko novu knjigu i uporedo učim jezik. Kurs je sjajan, ljudi još bolji, a druženje kao nikad pre. Osećam se ponekad kao da sam na drugoj planeti, ukoračila u drugi život, među neke nove stranice koje tek trebam da ispišem a radim to nesvesno. Ipak, nedostaje mi moja rutina odlazaka na posao, moja kancelarija, moji prijatelji…

Jedno veče dolazim kući sa predavanja i dočekuje me saznanje da jedan naš čovek ima malufirmu i da bih eto uz kurs mogla ipak nešto i da radim. Zanimljiv je osećaj odjednom. Euforija kao da idem ne znam kuda… posao nije ni bitan, a ni to koliko se može zaraditi preko njega. Bitno je kako, na koji način i ko su ljudi koji vam daju posao, a ko su ljudi koji rade za te neke ‘naše’.
Odmah ću da kažem da me nacionalnost ne interesuje. Više se oni trzaju nego mi, a ja sam učena da su ljudi ljudi koliko god to dosledno slede i poštuju, kako sebe tako i druge. Za te neke ‘naše’ ne smatram samo one što su odavno dojahali u ovu Obećanu zemlju Nemačku i uhvatili se nekog baumštelskog posla, obrnuli kintu i onda pootvarali sitne geverbe firme (privatne delatnosti koje se ovde dosta razlikuju nego u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni…) i našli dobar i isplativ način kako da se unovče zahvaljujući (e sad ću istaći) našim ljudima. I tako i ja upadoh u jedan sistem.. Ime mu priliči i dostojno neka ga nosi. Pravi je vrebac i istaći ću opet, nije naš niti će ikad biti. Jer svi ljudi koji su došli ovamo, koji su krenuli sa namerom da nešto u svom životu promene, učine bolje za svoju decu i zarade za goli život, ili jednostavno pobegnu od nesreće, bede, loših ljudi, pogrešnih ljubavi, zadrtog Vučićevog sistema ili Kolindinih obećanja, svi su oni zaslužili jednaku šansu. Da li su to dobili zaista ili su na teži način naučili da se u Nemačkoj moraš osloniti sam na sebe, verovati samo sebi, naučiti da svu svoju borbenost utrostručiš i gaziš preko svih da bi sebe sačuvao?! Hmm…

evro Balkanac poslodavac ili vaš izbor?

Reći ću vam ovako. Vi ste samo dobra prilika da preko vaših leđa zarade dobru kintu. Vi nikad nećete znati kolika je ta kinta, osim ako vam logika ne proradi u poslednjem trenu i ne shvatite da ste magarac u magli koji dobija smešnu satnicu od 8,5 ili 9 € dok gospoda ‘vrepci na ljude’ skidaju zlatnim kašikama kajmak i smatraju da ste njihovi robovi, doslovno. Nećete biti prijavljeni na penziono i zdravstveno, to odmah da vam kažem. Teraće vas do iznemoglosti da otvorite svoj geverbe, tj. mali privatni obrt. Zašto? Zato što je njima tako lakše oprati novac. Nisu dužni da se zezaju sa arbajtzamtom gde moraju da plaćaju porez za vas, prijavljuju vas i sl., nemaju ništa sa vama osim tog računa koji im ispostavite na kraju meseca preko svog geverbea i onda se molite da vam isplate novac. Dobro, isplate, ali ne uvek onako kako bi trebalo. Najčešće su to poslovi koje radite po raznim gradovima, po raznim firmama, smatrajte se eto da ne odajem baš sve, trgovačkim (budalom) putnikom, koji će morati da se na kraju meseca nateže sa njima za lovu za gorivo jer njihov obračun i vaš nisu ni slični. Uvek ćete preći više nego što će oni prihvatiti da jeste, kako u kilometraži tako i u eurima. Nemate radno vreme, odmah i to da vam kažem. Radite dok ne crknete i kad završite posao, znajte da će vam zazvoniti telefon da vas nazove jedan od samoproklamovanih gazda i da vam obesnim tonom naredi da trebate da se klonirate u još jednu firmu koliko odmah, i završite posao i tamo, jer njih će neko ‘sa vrha’ (čitajte: i oni su samo obični jadnici koji nemaju pojma kako se vodi posao, ali su oberučke bacili lopatu kada im se ukazala prilika i postali preko noći veliki učenjaci, svršeni akademski građani sa kupljenom / izgorelom diplomom u ratu, koja ‘baj D vej’ u Nemačkoj ne važi ništa, ajde Bogu hvala…) da nagazi.

Ostatak kolumne možete pročitati ovde

 

Hvala vam što pratite i čitate!

Maja